I za labudove, kao i za mene, rijeka Sava je more. Njima su se nešto pobrkale strane svijeta, valjda od nas misle da su Afrikanci, a mene je država upropastila. Plata mi je takva da osim Save ne mogu otići nigdje? – priča Dragoljub Trifunović, izbeglica iz Sarajeva, oslonjen jednom nogom o betonski zid na savskoj obali. Dole u nizini promiču kolone ljudi naoružanih kesama. Pod nogama im škripi sneg, jedni padaju pa se uz psovke pridižu i guraju dalje. Najviše je dece i penzionera, svi sa ljubavlju i pažnjom prema nepoznatim pticama.
– Ovaj hljeb sam ponio ženi Radi, jedan sam već dao labudovima, pa sam morao ponovo do prodavnice. Imaju svega da biraju koliko hoće, pogledajte onog starog zvrndova, onog sijede glave, dohvatio cijelu tortu od Svetog Jovana, pa odnesi pticama – objašnjava Dragoljub Anki Radivojac. I ona je nešto tutnula u džep, pa s unukom Saškom evo je na Savi.
– Ja bih rado dolje, ali ne smijem, klizavo je, a nešto nisam dobro. Otišla je unuka, a ja odavde posmatram. Pogledajte ljepote, toliko labudova nikada ovdje nije bilo. Dolazim na dan i po dva puta.
Moj sin Slavko kaže: ‘Kuda ćeš stara, ostani kod kuće’, ali ja moram malo da izvirim – pravda se Anka.Jato labudova se gosti na obali, nekoliko ih je na kopnu, kljucaju hranu iz ruku, prilaze ljudima. Uokolo škljocaju foto-aparati, zuje kamere. Svi bi da zabeleže ove slike_arhiva.
– Hajde, slikaj, i to sa svih strana, uhvati mene pored labuda, života ti. Hoću da nas uokvirim, pa ponesem u Austriju – traži jedan od prisutnih. Onda popravlja šešir, malo zalizuje kosu i zauzima pozu. Vidi se, od svega na svetu voleo bi bar na trenutak da podseća na labuda.
Đorđo Raca je među prvim otkrio prisustvo jata retkih ptica u kraju. On je i lovac, pa ga je instinkt terao da dođe. Mrvi kukuruz i priča:
– Primijetio sam ih u vrijeme novogodišnjih praznika. U jatu su 23 labuda, eno jedan oko noge ima prsten. Tačno se može pročitati, piše ‘Poljska’, ima i broj. E, sad, kako su oni ovdje pronašli utočište, to je teško objasniti, nikad na Savi nisu viđeni labudovi. Klima se promijenila, šta li je?
Ima i drugih tumačenja!- Možda će opet rat, jadna li sam i žalosna. Ptice to predosjete, samo ne znaju govoriti. Znam ja četrdeset i prve koliko je samo bilo gavranova, kad ono udari Švabo na Kozaru – zabrinuto će neka baba dodajući unuku hleb za labudove. Među grupom brzo se pronađoše istomišljenici:
– I pred ovaj rat su čavke i sove naselile centar grada, niko ih ni puškama nije mogao istrijebiti. Nije dugo prošlo kad udari hrvatska vojska – tumači druga. Dok slušamo svakojake proroke koji sudbinu naroda prepoznaju u čudima prirode, stiže i sledeći tumač.
– Doveo sam unuka da ih vidi, svi pričaju o labudovima, pa velim da ih i nas dvojica vidimo i pomilujemo im perje. Znam, zadržavali su se oni ponekad i na Uni u Bihaću, kad plove nizvodno onda će biti lijepog vremena, a kada idu uzvodno onda se nadajte kiši, snijegu, a boga mi i ledu. Labud ti je ko sat, sve on zna, samo ne umije reći – priča Branko Zorić, izbeglica iz Bihaća.
Labudovi se samo šepure, protežu vratove i goste svakojakim đakonijama.
– Prijeđu oni i na hrvatsku stranu Save, tamo isto nešto ubace u kljun, ali se brzo vraćaju ovamo. Znaju oni da su kod nas slave i praznici sve dan do dana, Nova godina, Božić, Sveti Stefan, Srpska nova godina, Sveti Jovan, Dan Republike, samo se pije i jede. Da znaju govoriti, imali bi šta reći kad se vrate tamo u Poljsku – raportira Ilija Selak koji ovde predvodi četu dece sa Senjaka.
Dan umiče, ljudi dolaze, istresaju hranu, zagledaju labudove, neki im ponešto šapuću od milja kao nekom najrođenijem, a Đordo Raca zaključuje:
– Labudovi su se suviše približili ljudima, nije im to dobro. Ima nas svakojakih, neki bi i pušku potegli. Ali svako ko bi ubio ovu pticu zreo je za Haški sud. Ja bih mu lično presudio, – kaže Raca. Za sada se niko nije usudio.
Milan Pilipović
0