GRADIŠKA – Nakon uspešnog nastupa u gradiškom “Kulturnom centru”, književnik i pesnik Matija Bećković je u razgovoru za našu redakciju naglasio važnost srpskog jezika, kulture, duhovnosti i pravoslavne vere u očuvanju nacionalnog identiteta Srba.

Bećković je Republiku Srpsku, Krajinu, Kozaru i Potkozarje okarakterisao kao jedno od rodnih mesta srpskoj jezika.
-Tu su se, kroz vekove rađali oni koji su stvarali srpsku kulturu, bez kojih se ona ne može zamisliti. Odavde, poput izvora dotiče najčistiji govor kojim Srbi govore. Zato mi je drago što ljudi ovde imaju osećaj za reč. To je naša najvažnija imovina. Jezik je naša najvažnija institucija. U njemu ima više nego i u jednoj biblioteci, arhivu ili muzeju. Jedino je tako, čujan a nevidljiv, mogao da opstane.

O Lijevče polju

-Mi smo i ovde, u Lijevče polju, svoje mrtve žrtvovali radi zajedničkog života, zbog bratstva i jedinstva. Onda je to prećutkivanje završeno tako što su nas prozvali fašistima i zločincima. Moram spomenuti da je ovde u Lijevče polju jedna velika grobnica i da ovde imamo više stanovnika pod zemljom nego na zemlji. Ne znamo ko je sve tu i ko čeka svoj narod da ga se seti. Ne samo što su oni prećutani i još neotkriveni, mimo svake žrtve Drugoga svetskog rata, nego se još tretiraju kao fašisti, mada su ih fašisti pobili. A oni su samo išli u susret saveznicima.

Republika Srpska

-Ceo srpski narod gleda u RS kao u jednu svetlu tačku u vremenu. Ona se ukazuje kao melem na opštu ranu srpskog naroda, tako da sve ovo što se događalo poslednjih godina a naročito poslednjih meseci, je pokušaj da se udari na rođendan, krsno ime pa čak i ličnu kartu RS. Moralo se spomenuti da je Sveti Stefan slava Nedmanjića, slava Srbije koja nije bila na ovoj teritoriji na kojoj je sada. Svi Nemanjići su Stefani, Satefan Nemanja, Stefan Prvovenčani, Stefan Dušan… Svaki od njih je pored svoje kraljevske titule imao i ime Stefan. Sveti Stefan je treći dan Božića, Božić se slavi tri dana tako da nema Božića bez Svetog Stefana. Zabranjiavti Svetog Stefana znači zabranjivati i Božić. A zabranjivati Božić u sred Evrope zanči zabranjivati hrišćanstvo.

Mučenici vere

-Kultura je jedino nepodeljeno blago u naše vreme, ono ne zna za granice. To je mesto i područje na kojem bi trebalo da se zaustavljaju svi naši stranački interesi, da to bude nedeljiva glavnica koja se ne dovodi u pitanje. Žalosno je videti da se kod nas i te velike kulturne tvorevine ili ličnosti prisvajaju od strane pojedinaca. Pokušavam sa nabrojati sve one ljude u različitim oblastima kojima je zavičaj RS, bez kojih se ne može zamisliti srpska kultura. Oni su simboli i oni su je izborili. Srpski narod je podigao 14 ustanaka za slobodu tokom svoje istorije. Sada je on tu slobodu izborio i ne može da izbroji sve velike naučnike, pesnike, filozofe, vojskovođe i svece, svetitelje. Pomenuću samo trojicu vladika i svetitelja, mučenika naše vere. To je Sava Talajić koji je završio zivot u jamama, Petar Zimonjić koji je potomak vojvode Bogdana Zimonjića i Platon Jovanović koji je stradao u Banjaluci. Odavde, iz obližnje Kozarske Dubice je i Đakon Avakum, dečko sa dvadeset godina koji je nosio kolac na ramenu da ga na taj kolac natnu kod Stambol kapije. I kako je opisao Sima Milutinović, neka baka se bila za njim nadala, zabrinula govoreći, nemoj maldiću da mreš tako mlad, vidi Bog šta je ljudska muka i nevolja, poturči se. A on je kazao, majko, umiru li katkad i Turci. A ona ga je opet molila da ne gine tako mlad i lep kao Apolon na šta je zapevao iz sveg glasa „Srbin je Hristov, raduje se smrti, blago tome ko ranije umre, o manje je muke i žalosti“.

Stojanka majka Knežopoljka

-Stojanka majka Knežopoljka može se dovesti u vezu sa Đakonom Avakumom. To se sve događalo na istom mestu ali toga Knešpolja, gde je majka Knežopoljka, nema u imeniku mesta u Jugoslaviji. To što je Đakon Avakum pevao, Skender Kulenović je nastavio. To je najčistiji krik srpskoga naroda u Drugom svetskom ratu, Srđane, Mrđane, Mlađane… Ooo Mlađane Đurđevdane, ooo Srđane Ilindane, ooo Mrđane Mitrovdane. Ta Stojanka majka kNežopoljka koja je prvo objavljena u partizanskoj brošuri nikje imla potpis svoga autora nego pseudonim. Razlog je što su Skenderovi sunarodnici počinili čuda i stigli pod Staljingrad. Skender je tada imao lažno ime. On mi je pričao da je sedeo sa svojim drugovima koji nisu znali da njegovo pravo ime. Da su znali, kazivao je, teško bi se i stojankom odbranio. Ali on je, kao i Meša Selimović, Srbin muslimanske vere koji je istovremeno jedan od njavžnijih sinova srpskog jezika. On nije imao sluh za jezik kojeg obično pesnici imaju nego je bio i lingvista, učestvivao je u jezilkim raspravama, u jezičkim dogoborima u Novom Sadu. Skender je imao uzečicu, kada čuje nekog darovitog čoveka, da kaže, rodila majka.

U Gradiški mešu prijateljima

-Boravak u Gradiški za mene je prijatno uzbuđenje. Došao sam na poziv doktora Mihajlovića (Tihomir) a ovde upoznao dobrog čoveka i doktora Slavka Dunjića koji me je, sa svojim saradnicima i prijateljima, lepo ugostio. Sve je prevazišlo moja očekivanja. Iz ovog boravka i susreta sa ljudima, shvatio sam kako malo znamo o našim krajevima. Pored toliko brojnih sredstava informisanja, nismo u tome uspeli i sada zaključujem das mo viš ezanli kada je medija bilo manje. Sve mi ovde deluje civilizovano, okupano, trezveno. Ovde sam shvatio da ne govorim pesme u prazno, da su me ljudi, sa neupitnim smislom za jezik, razumeli. To je demantovalo i onu priču da pesme niko ne sluša, pesnike više niko ni u šta ne računa, oni su svoje otpevali…zamenuli sui h drugi mediji i junaci. Ali mi smo pesnički narod koji ima sluha za reči.

Vera Pavladoljska i “Dva prijatelja”

-Vera Pavladoljska je bila moja supruga, to je moja prva pesma, prva ljubav, prva knjiga. Ona je majka moje dece. Ona je radila u Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu pa kao što su tada a i sada popularniji pevači nego pesnici, Arsenu Dediću sam dao da otpeva tu pesmu o Veri Pavladoljskoj. Mnogi su tada mislili da je to Arsenova pesma ispevanja njoj, da je on napisao. Tada su Veru pitali, kako je onaj Crnogorac, misleći na mene, reaguje što mu Dedić opevava ženu. On je posle pevao i moju pesmu “Dva prijatelja”, zbog koje su me onda Stevan Raičković i Skender Kulenović, sa kojim sam se stalno družio, pitali, na koga sam mislio. Za njihovog života nisam priznavao ali posle, kada ih više nije bilo, priznao sam das u oni moji junaci iz pesme “Dva prijatelja”, da se na njih odnosi.

Milan Pilipović

0