GRADIŠKA – Kada je Živko Kukavica iz Gašnice pod Prosarom, pre gotovo pola veka zagledao se u Bjelicu Pavlović iz Draksenića, u dubičkoj opštini, često joj je nosio kruške bljuzgače.
Ova voćka koja je obeležila Živkovo detinjstvo i mladost, bujno je procvetala i ovog proleća u njegovom dvorištu. Opojni miris belih cvetova širi se na sve strane, u selu ispod Prosare, budeći davne uspomene. Bjelica se svega seća, kao da je juče bilo a zapravo su prohujala mnoga proleća, leta, jeseni i zime.
-U to vreme momci su curama donosili mirisne voćke čija slast je neopisiva, sočnije od slatkiša, slađe od čokolade i bombona. Takvo vreme je bilo, mladi sada ne veruju u naše priče. Zato svakog proleća, kada se rascveta kruška pored naše kuće, setim se davnih uspomena – nakon kraćeg oklevanja i nećkanja da se sa Živkom uslika ispod kruške, ispričala je Bjelica.
-Pričaj sve kako je bilo, kaži kakav momak sam bio. Prolazeći kroz Draksenić, prozori su se otvarali a firange pomerale. Izgledao sam kao Nedeljko Bilkić, u to
doba, a Bjelica mlada čobanica koja me čekala na proplancima – opisuje Živko svoje zavodničke veštine. Njegov unuk Matej pažljivo sluša ni sam ne shvatajući o čemu to njegovi deda i baka razgovaraju, opsednuti setom i ponosom na neko davno vreme. Samo stara kruška bljuzgača i puna kutija crno-belih fotografija u ormaru, vele, nemi su svedoci njihovih sećanja koja ne blede i nostalgičnih razgovora u koje sin Pero baš mnogo i ne veruje.
-Ma oni uvek pričaju istu priču koju sam upamtio pre mnogo godina. Kruška, ovce, čobanica, pešačenje na ljubavne sastanke i skrivanje od roditelja, drugo vreme, drugi običaji… – uključi se u razgovor Pero Kukavica komentarišući emocije svojih roditelja koje se, kaže, svakoga aprila, kada se stablo kruške bljuzgače zaogrne cvetom kao čobanin kožunom, razviju do neslućenih razmera. Živko se, ko bajagi malo ljutnu, pa nastavi u istom pravcu uvodeći u priču i sina Peru ali i snahu Marinu koji ih prate o osmehuju se.
-Nama Kukavicama iz Gašnice suđene su žene iz Draksenića. Moj otac Pero oženio je moju majku Savku Vlajnić iz Draksenića. Onda sam se ja, odlazeći ujacima i drugoj rodbini u posetu zagledao u ovde prisutnu Bjelicu, bivšu Pavlović a sada Kukavicu. Moj sin Pero nije izneverio dedu i oca pa i on dovede snajku Marinu iz porodice Blagojević, takođe iz Draksenića u našu kuću – objašnjava Živko porodične odnose i sklonosti muške loze prema dubičkom selu Draksenić koje je njima, očito, sudbinski određeno. O starim voćkama kojih ima svuda oko njegove kuće, priča na dugo i široko. U trapu, pod zemljom i slamom uskladištio je prošle jeseni jabuke zelenike. Jesu, veli, malo prljave od kiše i vlage ali to nije umanjilo njihov okus i miris, samo što gotovo niko ne veruje u njegove tvrdnje.
-Voćka, jabuka, dunja, kruška, kocka šećera, cvet jorgovana, nekada su bili najbolji poklon, milošta dragim osobama. To se cenilo i tome se radovalo više nego sada punoj kesi slatkiša i drugih drangulija – ne odolijevajući da se ponovo uključi u priču, potvrđuje Bjelica nudeći nas domaćom kobasicom, suvim mesom i kolačima od pekmeza kruške bljuzgače.
Plotunom proslavili asfalt
Živko Kukavica je redovan čitalac i kolekcionar tekstova u “EuroBlicu” o svome kraju. Mnoge je palstificirao i postavio u kuću na vidna mesta. Tako je, među ostalim sačuvao reportažu objavljenu 24. augusta 2005. godine koja svedoči o asfaltiranju puta u Gašnici.
Milan Pilipović
0