GRADIŠKA – Petogodišnjem Nevenu Škoriću iz Jazovca kod Gradiške omiljeno mesto za igru je očev pčelinjak gde svakodnevno, satima boravi među košnicama i pčelama.

Ovog dečaka, kaže njegov otac Dario, pčele uopšte ne napadaju niti se seća da mu se Neven požalio na ubod ovih insekata. Njihova kuća u potkotkozarskom selu Jazovac okružena je pčelinjim košnicama, čistom prirodom i pašnjacima. Pčelarstvo je tradicija u ovoj porodici. Time su se bavili Nevenov deda Slavko, pradeda Piljo i ostali preci a ljubav prema pčelama i medu prenosi se generacijama.

-Plečarstvom se bavim intenzivno, imam mnogo košnica i zato ovde provodim najviše vremena, mada većim delom godine živimo u Gradiški. U početku sam Nevena terao dalje od pčela strahujući da dete ne ubodu, čuvala ga je moja mama a njegova baka Vida koja stalno živi na ovom imanju – prepričava Dario svoja iskustva sa malenim zaljubljenikom u pčele. Ipak, Neven je pobedio, savladao sve prepreke i mesto za igru pronašao tamo gde mnogi ne smeju ni da privire. Zanemario je plastične igračke, loptu, pesak i fudbalsko igralište te sklopio nevskidašnji pakt sa pčelama.

-Baš mi se sviđa kako zuje i nose med, hodaju mi po prstima i lete kada podignem ruku. Ponašaju se kao bubamare, hodaju po dlanu gore dole, malo su zbunjene a onda poleću sa vrha prsta, kada podgnem ruku. Uopšte se ne plašim, pogledajte kako su vredne i stalno lete – iznosi Neven svoje impresije komšijama i gostima koji sa prilične udaljenosti posmatraju njegovu zanimaciju među pčelama. Nikome nije lagodno zbog toga, posebno kada nasloni glavu na košnicu da čuje kako unutra zuje jer svi strahuju da će ga pčele napasti. Jedino Neven za to mnogo ne mari niti se bilo čega plaši. Kada mu dosadi, on skine pčele sa ruku i nastavi dalje, trčeći dvorištem i seoskim putem kojim retko ko prolazi. Jazovac je malo selu u kojem su mnoge kuće opustele, škola davno zatvorena a dece gotovo da i nema. Zato je ovaj zaljubljenik u pčele, gotovo usamljen, bez društva a posebno vršnjaka. Možda je i to, vele stariji Jazovčani, podstaklo Nevena da istražuje pčele i pčelinjake.

Njegovom ocu Dariju to je postalo sasvim normalno pa se i mnogo ne trudi da sina odvoji od košnica punih pčela koje još uvek vredno rade sakupljajući med za skorašnju hladnu jesen i zimsko preživljvanje.

– On je veoma znatiželjan, radoznao i sve ga interesuje. Stalno nešto zapitkuje, proverava, zagleda, istražuje… Retko ko prođe seoskim putem da ga Neven ne poznaje, informisan je o svim kućama, komšijama, njihovim imanjima, poznaje ko šta poseduje, počev od stoke, karva, ovaca, pasa i pilića do mehanizacije… U našoj porodici, uz pomoć babe Vide, istražio je i zapamtio celo porodično stablo, mnoge generacije koje ni meni nisu poznate on je upoznao kroz priču – opisuje Dario sklonosti i interesovanje svoga sina, maštovitog dečaka čijoj znatiželji ništa ne može promaći.

-Kada Nevena komšije ili neki slučajan gost vide u pčelinjaku kako golim rukama pregrće rojeve pčela, panično zavape da ga što pre odatle izbavim. Međutim, ubrzo i oni shvate o čemu se radi i da je to njegova svakodnevica, da se tu igra pčelama bez posledica – priča Dario Škorić opisujući prizore u kojima Neven ima glavnu ulogu.

Porodična tradicija

Dario Škorić, pčelar iz Jazovca kod Gradiške koji pripada četvrtoj generaciji pčelara u porodici, uveren je da se od ovog posla može dobro živeti. On je to najbolje pokazao na vlastitom primeru jer godinama nije imao posla, bavio se poljoprivredom i stočarstvom a onda shvatio da je pčelarstvo unosno i da se vredi angažovati. Škorić ima 60 pčelinjih društava i godišnje proizvodi 1500 kilograma meda, za čiji plasman ne brine. Kvalitetan med od planinskih trava, cveća, medonosnog biljka, uvek ima kupce. Područje Potkozarja još uvek nije zagađeno, posebno u selima na većoj nadmorskoj visini, gde je upotreba hemijskih sredstava u poljoprivredi minimalna ili je sasvim izostavljena. On takođe veoma uspešno plete košnice ili trnke od slame koje koristi za hvatanje odmetnutih pčelinjih društva.

0