GRADIŠKA – Leto u Brestovčini kod Gradiške, kod dede Drage i bake Mire Oljača za desetogodišnjeg Konstantina LJubića je draže nego na Floridi i rodnom Los Anđelesu.

Ovaj maštoviti dečak koji svakog leta, nekoliko meseci boravi u Gradiški, detaljno opisuje lepote zavičaja mame Milice u Potkozarju a hvali i Zenicu, rodni grad oca Mate. On u Gradišku dolazi svakog leta, sa vršnjacima učestvuje na priredbama, bavi se sportom, piše literarne radove o lepotama Gradiške, Banjaluke, opisuje Savu, Vrbas i Kozaru, crta kokoške, zečeve, drveće i šalje školskim drugovima u Americi.

-Završio sam četvrti razred u Loš Anđelesu, to je veliki i lep grad ali je meni Gradiška nekako lepša. Ne znam zbog čega, možda zbog svega, Zato što ovde sa dedom idem na ćevape svakog dana, sladoled mi je ovde lepši nego u Americi, imam piliće, zečeve, slobodno se pentram po drveću, igram se sa psima i mačkama, radim šta hoću i niko mi ne brani – priča Konstantin svoje impresije, zbog kojih tvrdi da je dedino dvorište sa puno drveća, životinja i cveća za njega lepše nego cela Amerika. Posebno je opisao narodne običaje u kojima je učestvovao.

-Napisao sam drugovima u Americi kako sam učestvovao u mašalanju, nosio sam vatru na štapu, to je veliki plamen i trčao cestom sa drugom decom. Svi smo se mnogo zabavljali a deda je mašalu, tako se to zove, napravio od kore sa drveta, baš lepo i maštovito, kao da je i on dete. U Americi tome su se baš mnogo čudili, kada su videli slike, oni misle da sam ja neki piroman jer u Loš Anđelesu i Kaliforniji tako nešto ne postoji, to se ne sme – detaljno opisuje Konstantin svoje letnje impresije sa raspusta. Ovaj dečak sa mnogo mašte i hiljadu želja, kako su ga opisali baka Mira i deda Drago, u svom razredu u Los Anđelesu dečacima i devojčicama pokušava približiti rodni kraj svojih roditelja i celu RS i BiH.

-Kada progovorim po neku reč po naški, onako slučajno, onda me svi pitaju koji je to jezik i šta neke reči znače na engleskom. Njima je to zanimljivo i već sam ih ponešto naučio, naprimer moji drugovi iz razreda čuli su preko mene za Gradišku, Republiku Srpsku, Srbiju, razumeju reči, dobro, deca, škola, kuća, igra, lopta i slično – uverava Konstantin u svoju nesvakidašnju prosvetarsku misiju.

-Konstantin je svetski putnik, imamo rodbine po celom svetu i on stalno putuje a svoje utiske iznosi na veoma zanimljiv način. Nedavno je bio i kod naše druge kćerke a njegove tetke Dragomirke koja živi u Tokiju i ovde nam celo leto priča o Japancima – opisuje Drago Oljača, inženjer poljoprivrede u penziji svoga unuka Konstantina kojeg je poslednjih dana augusta ispratio u Ameriku.

-Za mene je ovde lepše nego u celoj Americi. A Japanci su baš pametni, slatki su i nekako kratki. Drugačiji su nego Bosanci i Amerikanci. Naučio sam od sestara Sofije i Emilije i neke reči na japanskom, naprimer konićiva je kako si ili dobar dan, sajonara je doviđenja a karibato znači hvala. Možda još ponešto znam na japanskom ali ne mogu sada da se setim – poručio je Konstantin pred polazak na daleki put, jer ga školsko zvono već zove na povratak. Pre toga je sa dedom prošetao savskom obalom, slikali su se njih dvojica pored mosta i reke, otišli na ćevape i sladoled, do idućeg leta.

0