LAKTAŠI – U pismima koja šalje zemljacima, vlastima i narodu, Kordunaš Nikola Kobac iznosi zebnju i očaj zbog izgubljenog zavičaja i beznađa koje ga prati više od dve decenije.
Kobac u pismima koje godinama šalje na mnoge adrese, na jedinstven način opisuje tugu za selom Trepča, gde je odavno sve opustelo. Ovaj nadahnuti pisac, do skora rukovodilac gardilišta na autoputu pored Laktaša, kaže da je tražio od vlasti u Srbiji, gde je posle izbeglištva proveo dvanaest godina, da ga proglase konjem i u dogovoru sa hrvatskim vlastima vrate na opustelu dedovinu.
Navodi da ga je na to, dok su još ratnički topovi bili vreli, podstakla efikasna isporuka konja sa ergele u Lipiku od strane Srbije koji su privremeno bili smešeni zajedno sa Kordunašima, na farmi blizu Novog Sada.
– Molim Vas, gospodine predsedniče, da mene, Nikolu Kopca, proglasite konjem i da mi date ime Kaligula a o tome izdate lične dokumente. Utovarite me u kamion i vratite u postojbinu jer, i onako, nema ko da pase srpske livade u Hrvatskoj – odvažno je napisao Kobac nastavljajući u istom stilu. Nedavno je Kobac od Hrvatske tražio potvrdu o učešću u ratu u jedinicama Srpske Krajine. Navedeni dokument, potreban za otkup stana u Banjaluci, niko mu u Srpskoj i Srbiji nije mogao izdati, zato što o tome ne psoeduju evidenciju. Službenica me upozorila, kaže pisac znamenitih pisama, da od svoje opštine, koju nemam, donesem potvrdu o učešću u ratu. Ovde kao ni u Srbiji nas izbeglice iz Hrvatske niko nizašta ne priznaje, smatra Kobac rekavši da on u Banjaluci, Laktašima i okolini, godinu pre sticanja uslova za starosnu penziju dere cipele i troši zavičaj jer je prodao očevinu i dedovinu.
-Verujem da Vaše službe i bez moga šturog objašnjenja, u svojim arhivama imaju sve podatke o kretanjima nesuđenog ratnika, te da bi sa toga naslova trebalo da mi se izda tražena potvrda. Da li sam bio u srpskoj ili hrvatskoj vojsci sada je svejedno jer me ni jedna ne priznaje – napisao je Kobac, rođen je 9. marta 1954. u selu Trepča, predratnoj opštini Vrginmost, autor zbirki pesama i priča “Tavan bunar, “Iz tavnog bunara”, “Trajanje jednog nestajanja”…
– Odmiču vreme, godine, meseci, dani… starimo i nestajemo.
Ostale su neuzorane njive i neiskrčena dvorišta, nesazidane kuće i neoplakani grobovi. Ostala su popaljena ognjišta i napuštena domaćinstva. Stara naselja sa novim ljudima, kultura u podrumima uskladištena a pamćenje u knjigama precrtano – opisao je Kobac rodnu grudu u kojoj samo poneki starac tumara, čekaju “nebeske kočije”. Moje selo Trepča je nestalo, piše ovaj pesnik i pismopisac, ostali su neubrani kuruzi, naše jeseni, popaljene kuće, a mi, kao listovi perušine, nošeni sudbinom vetra raštrkani po ovom opasnom, nemilosrdnom, ružnom i opakom svetu, dozivamo se bez glasa.
-Svima sam pisao ali niko nije odgovarao pa sam sebe lečio tim pismima koja ne razumeju ni moji prijatelji a pogotovo oni kojima sam pisao. Shvatio sam da je bolje biti deset godina bez posla nego jedan dan bez ponosa. Na kraju, veli ovaj Kordunaš, sanjalica i lutalica koji piše srcem i duboko oseća dušu svog naroda neprežaljenog zavičaja, da je najveću istinu o Srbima u Hrvatskoj izneo profesor Svetozar Livada rekavši da su se u srpska sela vratili starijni od 60 godina i njihovi roditelji.
Pisma
Pisma sam pisao na koljenima, svedoči Nikola Kobac, u šancu sela Trgovi na cesti Glina – Dvor, na traktorskoj prikolici čiče Jovana koga pogodi i ubi hrvatska granata 7. avgusta 1995. godine, u krilu moje majke dan pre nego što će ispusti dušu, ne dočekavši da još jednom vidi svoje selo. Pisao sam ga na vrhu Donjeg Žirovca, u koloni proteranog srpskog naroda, pored kamenom obzidanog vrela. Konačno, pisao sam pisma na grobu oca koji stražari na braniku mrtvoga sela, tintom i perom umačući u suze, mastilom koje se ne vidi a u duši trajno ostaje.
