GRADIŠKA – Posle povratka iz Nemačke, gde je 30 godina radio u industriji nameštaja, Dragan Zrnić iz Kruškika kod Gradiške pronašao je duhovni mir u šljiviku u Grbavcima.
Za dobro zdravlje, fizičku kondiciju i zadovoljstvo svakodnevicom, Dragan zasluge pripisuje svome voću i voćkama šljive i trešnje na obroncima Kozare, u selu Grbavci. On je već 13 godina u penziji. Za razliku od domaćih penzionera nema razloga za brigu, visinu ili redovnost penzionerskog mesečnog primanja. Nemačka država ga je, kaže Dragan, materijalno zbrinula za treće životno doba ali je posle povratka u rodni kraj počeo tragati za duhovnim mirom i zadovoljstvom.
-Nigde mi nije lepše nego u šljiviku bremenitom od plavih voćki, kao što je plavo nebo moje Kozare ili plavičaste daljine prema Lijevče polju ili Zapadnoj Slavoniji, do kojih odavde doseže pogled tokom sunčanih dana, kao što je većim delom godine – opisuje Dragan Zrnić, poreklom iz obližnjih Baraja, svoje impresije. On se davno iz rodnog sela, šezdesetih godina prošlog veka, otisnuo u svet, u potrazi za srećnijim i boljim životom, zajedno sa mnogim vršnjacima, rođenim tokom Drugog svetskog rata.
-Tada su se ovde, u celom Potkozarju i na Kozari osećale tragične posledice ratnih strdanja i razaranja, kuće su bile porušene, spaljene a mnogi stanovnici skončali u ustaškim logorima, u Jasenovcu i Staroj Gradiški. Vladala je velika nemaština, moralo se tragati za boljim i ja sam otišao uveren da ću se ponovo vratiti – seća se Dragan dečačkih dana i godina ispunjenih siromaštvom ali odlučan da menja život ka boljem, da pobedi siromaštvo.
-Prvo sam se zaposlio u Rijeci, nekoliko godina radio na građevini a posle prešao u Sloveniju, u Jasenice. Poslove nisam menjao, građevinska skela bila je moja jedina šansa, poligon za napredovanje. Ovde nisam imao ništa a odlazak je već predstavljalo korak više, pogled dalje. Treća stanica u mome radnom veku, na kojoj sam se zadržao trideset godina, sve do penzionisanja bio je Franfurt, grad u Nemačkoj u kojem sam se zaposlio u industriji nameštaja. Tu sam stekao i porodicu, skrasio se sa suprugom Rankom, kćerkama, dobio unučad – opisuje Dragan Zrnić svoj životni put i radni vek. Zov zavičaja bio je jači od blagostanja Nemačke i Evrope.
-U Kruškiku kod Gradiške izgradio sam kuću, uredio sve što je potrebno. Tu živim sa suprugom i dobro nam je, nemam razloga da se žalim ni za šta. Ovde imam duhovni mir. Moj šljivik, čist vazduh, sunčan dan i puna pluća su moje najveće bogatstvo. Moj rodni kraj se promenio, odavno se ovde ne živi kao nekada, kada sam bio mlad, nego mnogo bolje, evropski i svetski. Tako to vidim, osećam i doživljavam – uveren je ovaj vitalni penzioner, željan duhovnog vrela kojem se vratio posle više od pola veka. Opevana Kozara, njena sela i planinski vrhunci na kojima raste i rađa svakojako voće su Draganova stalna inspiracija, životna opsesija.
-U mome šljiviku Sunce nikada ne zalazi, ono sija od rađanja do zalaska. Ovde sam pronašao izgubljeno detinjstvo i mladost, ove krajolike smestio sam u svoje srce a oni uzvraćaju lepotom, mirisom i slašću. Zato su i šljive koje su se ove godine polomile od roda, slatke i sočne. Sadio sam ih u zanosu, pratio svaki listić i cvet kako se razvija i raste. To je božiji dar za sve što pružam, dajem, poklanjam – pripoveda Dragan među rodnim šljivama, u ambijentu beskrajne i neopisive lepote koju samo priroda može da priredi a čovek prepozna, zavoli i neguje.
Od šljivika do Kruškika
Dragan Zrnić priča da su mu najdraže pohvale žena koje koriste njegove šljive za pekmez. – Slast koju nalaze u mojim šljivama je jedinstvena jer je Sunce uvek iznad rodnih grana i krupnih plodova. Zato sam na dobrom glasu a meni je upravo šljivik važniji od svake druge imovine a Grbavci lepši od Franfurta. Možda to drugima deluje neprimereno ali ja tako osećamo a srcu treba verovati – objašnjava Zrnić svoje emocije. I mesto stanovanja izabrao je vođen ljubavlju prema voću i voćnjacima. – Slobodno vreme provodim u šljiviku a živim u Krušiku – šaljivo opisuje Dragan Zrnić svoje životne opsesije.
0