GRADIŠKA – Nenadmašne besede, promocije knjiga, širenje kulture govora i pisma, istraživanje istorijskih tekovina i očuvanje uspomene na značajne ličnosti čine samo deo dugodišnje misije profesorice Radane Stanišljević, predsednice SKD “Prosvjeta”.
Posle izlaska iz učionice, nakon četrdeset godina rada i isto toliko generacija gimnazijalaca kojima je predavala tadašnji srpsko-hrvatski jezik i književnost, otvorila su se druga vrata života.
-Bila sam odlučna za novu životnu stranicu, jednako izazovnu kao i prethodna, u školi, učionici, među učenicima. Iza tih vrata otvorio se grad u novom svetlu za kojeg pre nisam imala dovoljno vremena. To je svet kulturnih događanja, bogatstvo koje Gradiška u svojoj slojevitosti poseduje – posvedočila nam je ova ugledna profesorica čiji aršini su ovde odomaćeni kao mera vrednosti u kulturi i obrazovanju.
-Nastavila sam rad u KPD “Prosvjeta” baveći se temama zanimljivim meni i drugima koji su život posvetili knjizi. To je traganje za istorijom Gradiške, znamenitim ljudima koji su tu živeli. U svetu poznatih Gradiščana svakako su Čubrilovići, čuveni Vaso Vidović, poslanik svoga roda u Austro-Ugarskoj monarhiji, Stajka i Đorđe Kovačević koji su poklonili svoje imanje, veliku kuću kao dvorac za siromašnu decu – opisuje profesorica Stanišljević svoja interesovanja za grad koji je davno, posle rodnog Prijedora postao njen drugi zavičaj. Želim da umetnost približim ljudima a umetnicima svekoliki svet različitosti. To je moja opsesija, priča naša sagovornica pominjući u tom kontekstu Savu i veliki železni most.
-Most uvek u meni ima vrhunsku andrićevsku simboliku da spaja. Sećam se tako Velikog Vezira iz “Mosta na Žepi” koji je poželeo da spoji obale – pripoveda, lirski tečno i odmereno, uvek mudro i poučno kao što je godinama i decenijama započinjala školske časove, među zantiželjnim gimnazijalcima.
-Radila sam 40 godina u gradiškoj Gimanziji. Uvek sam imala najlepša iskustva sa učenicima zato što je za mene čas bio svetinja. Bila sam strog profesor koji učenike priprema za sve veća i velika životna iskušenja. U učionici kao na brodu, osećala sam se poput kormilara koji nastoji da zajedno sa učenicima plovi bezbednim putevima obrazovanja, vaspitanja i života. Istažujući svet književnosti upoznavala sam učenike neobičnih biografija – opisuje profesorica svoja profesorska isksutva. Njeni učenici su davno odrasli, žive širom sveta. Veoma se raduje, nagalašva, susretima sa njima, čovečnim licem svojih učenika. Među njima je Vladika Jovan, (Jovan Ćulibrk) pravoslavni neimar u Zapadnoj Slavoniji, kako ga opisuje omiljena profesorica, rekavši da je bio neobičan učenik kojem je predavala izbornu nastavu.
-On je za maturski rad tražio „Stepskog Vuka“ Hermana Hesa, što je bilo neuobičajeno. Rekla sam da može, da prihvatam predlog i kada sam rad pročitala, zapisala sam, „ovo je neobičan rad neobičnog učenika. Savršeno“. To nije bilo učeničko nego univerzalno poimanje čoveka. Ponosna sam što je moj učenik prevazišao moje doživljavanje i tumačenje života. Bila sam u Pakracu na njegovom ustoličenju – setno, sa ponosom o svom učeniku govori profesorica Radana, kako je mnogi ovde oslovljavaju ne dovodeći u zabunu na koga misle. Ona žali što je jezik ugrožen a rečenice, britke, jasne i razumljive ubrzano gube mesto u naletu tuđica, stranih i nepoznatih reči.
-Sve manje je lepog govora, nestaje srpsko jezičko bogatstvo. Šigrama i slikovanim znakovima se šalju poruke. U vreme novogodišnjih i drugih praznika stiže serijal ustaljenih fraza, jezički oskrnavljenih reči, nejasnih poruka, pravopisno netačnih rečenica… Osećam se neprijatno i zbog osoba koje šalju takve poruke ali i zbog sebe. To je jezičko otuđenje koje se mora prevazići – uverava profesorica Radana opsednuta mnogim idejama zacrtanim u svojim notesima za 2019. godinu.
Uspomene iz Prijedora
Radana devojačkog prezimena Vila, udana Stanišljević rođena je u Prijedoru. U tom gradu pod Kozarom završile je gimnaziju.
-Tamo su groblja mojih predaka. Volim Prijedor kojeg sam napustila u devetnastoj godini i otišla na studije u Beograd. Bila sam na susretu svoje gimanzijske generacije, divno i potresno sačuvali smo emocije koje smo poneli na rastanku. Volim uspomenu na grad dobrih ljudi i bogate istorije – posvedočila je ugledna profesorica koju usrećuju njeni potomci, dve kćerke i troje unuka.
0