Misli Brigite Knežević (79) iz beogradskog naselja Vračar, pored svetosavskog hrama često su usmerene ka rodnoj Kozari, selu Grbavci u Knešpolju odakle je u nepreglednim kolonama dece odvedena u ustaške logore u leto 1942. godine.
April je vreme u kojem, poput proletnih trava, cveća i voćaka bujaju njena sećanja na tragično vreme, na Kozaru, plač dece istrgute iz majčinog naručja, iz njihovih ruku, iz srca, koju odvode u logore smrti NDH-a. U Gradiški smo dobili oko vrata samo parče kanapa i broj, seća se Brigita, kao kroz izmaglicu, svojih logorskih dana. Brojeve smo, veli, obično pojeli jer su bili na kartonu. – Kada smo pobegli od kuće u šumu, imala sam dve godine. Nosio me na rukama moj deda Đurađ. Kada smo došli do Cerovljana, on se obratio jednom ustaši pitajući može li otići po malo kukuruznog brašna da deci skuha puru. Ustaša mu je pucao u glavu – prepričava Brigita Knežević događaj za kojeg je saznala mnogo godina kasnije. Iz Cerovljana oterani su u starogradiški kazamat, gde su decu razdvojili od roditelja. Tada je moja majka ostala bez mene, setno govori Brigita, i više je nisam videla.
Humanitarka Diana Budisavljević piše da je svako dete imalo majku koja je za njim gorko plakala, dom, svoju odeću, a sada je golo u masovnoj grobnici. Kakva neizmerna tuga, kakav bol… – napisala je Diana. Susretu sa Pericom Bundalom u Beogradu sa kojim deli porodične korene, Brigita se veoma obradovala. On je doneo darove iz Knešpolja i dašak zavičaja. Na lepom aprilskom danu, na parkovskoj klupi ispred hrama Svetog Save, potekla je bujica sećanja. – Kada sam izbavljena iz logora Stara Gradiška, posredstvom Crvenog krsta i Diane Budisavljević, moje novo utočište postao je Zavod za gluhoneme u Zagrebu. Tu je moja buduća pomajka Danica Elšik došla u nameri da uzme jedno muško dete. Dopuzala sam do nje, zagrlila je, stegla oko nogu i zavapila, majo, majo, uzmi mene. Ona me tada podigla, pogledala, prigrlila i više me nikad nije ispuštala – kazuje Brigita. Njeni usvojitelji Danica Elšik i Štefan Firstić iz Zagreba dali su joj ime Brigita a prezime Firstić. O njima govori sve najlepše. Kaže da su je izlečili od tifusa, školovali i negovali. Udajom u Beogradu preuzela je suprugovo prezime Knežević, gde se suočila sa svojom prošlošću. Dogodilo se to 1980. godine, kada se razboleo njen sin Igor. – Lekar me pitao da li je neko u mojoj porodici bio srčani bolesnik.
Odgovorila sam da ja o svojoj porodici ne znam ništa. Otišla sam na susret bivših logoraša iz Stare Gradiške, na Savskom vencu. Tamo sam upoznala novinara Marina Zurla. Zahvaljujući njemu i Dragoju Lukiću, počelo je traganje za mojim porodičnim korenima – opisuje naša presudan susret nakon kojeg je posle više neuspešnih pokušaja razrešena Brigitina životna enigma. Do tada je u dvorište svoga detinjstva vraćeno 157 već odraslih ljudi. Brigita Knežević za koju se ispostavilo da je zapravo Mika Bundalo bila je 158. dete koje se vratilo svojoj Kozari, iščupano iz porodičnog gnezda. Ona je rodni list u tadašnjoj Bosanskoj Dubici, gde je upisano njeno ime Mika Bundalo, datum rođena 25. april 1940. dobila u četrdesetoj godini.
Ona nema fotografije, nema dokumentaciju o životu pre odvođenja u ustaške logore, nema sećanja na to vreme, samo ožiljke opisane u filmu “Stotinu pedeset i osma” koje su tokom njenog traganja za porodicom snimili Marino Zurl i Dominik Zen. Prvi susret sa porodicom bio je veoma dirljiv, zabeležen na filmu i u romanu “Iza zida”. U Grbavcima, gde se okupilo celo selo, dočekali su je tri sestre i brat. Saznala je da su otac i tri strica streljani su na Sajmištu. Majka Milica umrla je 1964. pateći, stalno se nadajući Mikinom povratku. – Jedna sestra posle je umrla, a druga sa kojom sam stalno u vezi živi na Kozari. Moj brat je bio divan, veoma odan, mnogo me voleo kao i ja njega. I on je umro. Naša deca, naši potomci se druže, to je velika vrednost – priča Brigita raspitujući se o proleću u Potkozarju koje miriše na život a ne na smrt, kao u njenom ranjenom detinjstvu.
Susret sa bratom Vasom
Prvi susret u Beogradu sa Vasom Bundalom, bratom od strica za Brigitu je veoma potresan.-On je radio je u Beogradu i jednog popodneva pokucao na naša vrata.
Predstavio se, kaže, trebalo bi da sam ti brat a ti moja sestra. Ali, ja ću to lako utvrditi. I rekao mi je, sedi ovde ispred mene, zagrlio, napipao mladež na vratu i uzviknuo, jeste, danima si u Ceroljanima bila u mom krilu. Ja još pod prstima osećam taj mladež. Pali smo jedno drugome u zagrljaj. I sada ja osećam toplinu Vasinih suza na svome ramenu i obrazu.
0