GRADIŠKA – Za dve godine konobar Dragan Lukić iz Gradiške napuniće pola veka služeći goste u kafanama, restoranima, hotelima, na svadbama i drugim skupovima.

Ovaj omiljeni konobar koji je prve čari konobarskog zanata osetio 1969. godine kao petnaestogodišnji učenik Ugostiteljske škole u Banjaluci, kaže da se još nije umorio. Njegova kafanska priča je duga i zanimljiva a iskustva stečena u mnogim sredinama, Banjaluci, Jajcu, Novom Gradu, Gradiški, Novoj Topoli i drugde veoma velika.

-Školovao sam se u tri grada. Od početka me pratio peh jer je zemljotres razorio Banjaluku kada sam pošao u prvi razred ugostiteljske škole. Nastavio sam u Jajcu, potom smo prebačeni u tadašnji Bosanski Novi a završni razred zajedno sa maturom organizovan je u Banjaluci – priseća se Lukić svoga školovanja. Kasnije je, ne čekajući na posao jer vreme od diploma do radne knjižice nije bilo dugo kao sada, od iskusnih i starijih kolega naučio mnoge veštine.

-Radio sam u banjalučkom “Palasu”, hotelu “Kozara” u Gradiški, “Triglavu” u Novoj Topoli, restoranu “Pliva” u Jajcu… Usvajao sam od starijih svaki pokret, savet, trpeo kritiku i trudio se da ne ponavljam greške. Odnos prema gostima, pedantnost, stav su za mene svetinje – objašnjava Lukić. Njegove koleginice Jozefina Sanjicki i Zora Ljubojević iz Konobe “Bulović”, gde sada radi čekajući da napuni starosnu dob od 65 godina potrebnu za penziju, kažu da je Dragan nenadmašan u aranžiranju stolova i salveta.

– Mladi konobari nemaju od koga da nauče, kao što sam ja učio od Mlađe Kragulja, Boška Sladojevića, onda Ostoje …zvanog Rojnik koji nje u kafani imao oficirsko držanje a posle bio neprevaziđeni lola i bekrija – priseća se konobar Dragan Lukić svojih mentora sa tacnom i belim ručnikom preko ruke. O gostima koje je služio do kasnih sati i svanuća, poznatim i nepoznatim, govori sa posebnim zadovoljstvom.

-Nekada su u kafanama vreme provodili stariji, tu su se satima gostili, jeli, pili, pevali, bekrijali. Za omladinu i žene, to je bila zabranjena zona osim ako se zabrinu što ih dugo nema kući pa krenu u potragu. Tada je omladina šetala pored kafane ne pomišljajući da uđe unutra. Sada su se uloge promenile. Starci šetaju a omladina i učenici piju i puše u kafanama – priseća se ovaj konobar kojeg kolege i gosti pažljivo slušaju i ponešto dobacuju. Zora i Jozefina podsećaju Dragana na izbor pića koji se takođe promenio.

– Nekada se služila blaga i jaka rakija, konjak, vinjak i kruškovac. Jedini koktel bila je mešavina blage i ljute rakije, ništa drugo a sada ne mogu ni zapamtiti izbor pića – veli Dragan. Na opasku da je i on voleo popiti, daje potvrdan odgovor.

-Pio sam a ne na poslu nego kod kuće. Nisam birao, pio sam sve izuzev sirća i pregorelog ulja ali to je već prošlost. Važno mi je je da sam još u dobroj kondiciji. Bez brzih nogu, nema posla a ja sam se baš nahodao za ovo pola veka – zaključuje Dragan. Služio je mnoge poznate ličnosti koje su davno zaboravljene a uživao uz muziku i pesmu umetnika koji su gostovali u restoranima i hotelima.

-Služio sam i slušao pesme Ane Bekute, Janka Glišića, Bore Drljače, Ere Ojdanića i mnogih drugih ali je za mene Lepa Lukić na prvom mestu. Ona je kraljica svih vremena, em je Lukić kao i ja, em je nenadmašna pevačica – otkriva Dragan Lukić u svoje pevačke idole.

 Zamenio Topolu za Ljubljanu

I sada se prepričava kako je Manojlo Mihajlović, građevinski tehničar, šezdesetih godina prošlog veka putujući sa Kosova u Sloveniju na posao, neplanirano se zaustavio u Novojoj Topoli i ovde ostao.

-Mane je danima putovao preko Sarajeva navodno kod rođaka koji mu je obećao posao u Sloveniji. Međutim, probudio se na stanici u Novoj Topoli i videvši na kafani veliki natpis “Triglav”, pokupio stvari i brzo izjuio vani, uveren da je stigao u Sloveniju. Međutim, brzo je shvatio zabludu ali je autobus otišao Ostao je u kafani i ovde pronašao novi zavičaj – ispričao nam je Dragan Lukić o svome sugrađaninu Manojlu, poznatom po anegdoti iz mladosti koju je i sam mnogo puta prepričao.

Milan Pilipović

0