GRADIŠKA – Šuma, balvani i motkorka čine svakodnevicu starine Stojana Gavrića (90) iz Laminaca kod Gradiške koji je u ovo lijevčansko mesto, iz Bravnica kod Jajca doselio krajem rata.
Gavrić ni u devedesetoj ne ostavlja motorku niti pomišlja da napusti teške poslove. On svakodnevno reže balvane, obara stable u šumi, priprema ogrevno drvo… Dnevno u proseku ovaj vitalni starac kojeg zdravlje služi a kondicija ne izdaje, izreže po deset metara pa čak i više. Tako radi danima, mesecima i godinama.
-Kada bih pravio računicu koliko drveta sam izrezao, to nebi stalo u kompoziciju voza dugu odavde do Beograda. Nekada, pre rata, radio sam u šumi u svome kraju, Jajcu, Donjem Vakufu, Bugojnu a posle izbeglištva oborio sam mnoge šumske reone u Kozari, Romanovačkim kosama, Jurkovici, Podgradcima, svuda… – navodi Stojan Gavrić mesta i područja gde je najčešće radio.
Kako se približava zima, on se opredelio za rezanje balvana, trupaca i metrica za ogrev. U domaćinstvu Dragana Tutnjilovića u Lamincima, za jedan dan izrezao je dvadeset kubika drveta.
-Sirova bukovina i grabovina mogu lako da se seku. Motorku sam dobro naoštrio, lanac i nož podmazao i to ide kao kroz grudvu sira. Cepač je duplo mlađi od mene ali ne može za tri dana da pocepa koliko ja izrežem za dan do podne – priča Gavrić u pauzi za odmor i okrepljenjenje. On je penziju zaradio u jajačkom mlinu gde je proveo četrdeset godina. Mnogo vreća i braćna, veli, preturio je preko leđa a veliki mlinski točkovi i remenje odneli su mu pola šake. Ostao je invalid rada ali ni to ga nije poremetilo u poslu.
-Ima ukupno šest prsta na dve ruke, na desnoj ruci ostao je samo palac, preostala četiri prsta otrgla je mašina. Navikao sam posle i tako da se snalazim, da radim. U šumi sam proveo mnogo vremena, još od detinjstva to radim ali nikada nisam imao problema, znam svako stablo kako pada i čega se treba čuvati. U šumi ne sme biti greške niti loše procene, to je opasniji posao od mlinskog – podseća ovaj starac koji sa devedeset leta na plećima impresionira mnoge u svome novom kraju. Oduvek je, kaže, udarnički radio, nastojao da bude među prvima u svemu.
-Imam i nekoliko prizanja i nagrada svoga preduzeća. U šumi niko nije mogao da me nadvisi a ni sada ne dam nikome pardona. Nekada se seča po kubnom metru plaćala četiri dinara a iznošenje na prilazne puteve još dva dinara. Radio sam često sa bratom Stanojom u ŠG “Gorica” i za dva dana zarađivao 80 dinara. Moja plata u mlinu iznosila je pola od toga, pa vi računajte koliki je to učinak – uverava Gavrić u svoju veštinu i sposobnost, odlučnost da dostigne najviše norme u svakom poslu.
-Živim sa sinom Duškom, snahom Anđom i unukom Dragišom. Supruga Radojka je umrla pre sedam godina. Skućili smo se u Lamincima, svi se borimo da nekako opstanemo, da svako doprinese koliko je u njegovoj mogućnosti. Moja penzija od 400 KM nije loša ali ne mogu bez motorke, to me održava. Čini mi se, kada bih je ugasio, ja bi se isto ugasio – teoretiše Gavrić svoju životnu filozofiju. Lekarima ide sasvim retko, nikada nije bio u bolnici niti se žalio na zdravstvene poteškoće. Izuzetak je nesreća u mlinu i nedavna prehlada, zbog koje ga je snaha Anđa vodila u Dom zdravlja u Gradišku. Zahvalan je lekarima na pomoći jer je, prenaglio u poslu po kiši i hladnoći te je bio prinuđen na nekoliko boca infuzije. Ubrzo se sve popravilo a Stojan Gavrić ponovo zauzeo mesto među gomilama balvana koje neumorno kasapi motorkom, iz dana u dan zarađujući u proseku 50 KM.
Oštećen sluh
Zbog bučne motorke od koje se godinama ne odvaja, Gavrić se žali na oštećeh sluh ali mu to mnogo ne smeta. –Ne čujem ali dobro vidim, to je važno. Možda je i bolje sve ne čuti jer se danas ništa dobro ne može ni čuti, samo tuga, neki belaj i mržnja se uvukli u ljude. Ja volim šalu, veselje, smeh, to je najbolji lek – uveren je Stojan Gavrić koji je trideset godina u penziji, udarnik koji će uskoro zagaziti u desetu životnu deceniju.
0