Kazandžijski zanat Boško Despotović iz lijevčanskog sela Kočićevo kod Nove Topole i sada voli istim žarom kao pre pedeset godina, kada je veštinu oblikovanja bakra kovanjem izučavao kod čuvenog majstora Đorđa Radića u Novoj Gradiški.

Milan Pilipović

 

Nova Topola
U Boškovoj radionici i ispred nje, kaznjevi za rakiju različitih veličina presejavaju se na proletnom Suncu. Dok blešti boja bakra a vatra pod ćumurom žari metalno prstenje, majstor žali što je usamljen u ovom poslu.

– Celi dan možete putovati u bilo kojem pravcu odavde, nigde više nećete naći kazandžiju. To je tužno jer pokazuje da nestaje ovaj zanat a posao prezima industrija. Ipak, nema kazna ni dobre rakije bez kovačke ruke – govori Veljko Despotović koji je pre rata živeo u Mašićima kod Nove Gradiške u Hrvatskoj.

Teran granatama, oružjem i sveopštim ratnim metežom, bio je prinuđen da životnu sreću potaži u dalekom svetu. Sa porodicom je petnaest godina živeo u okolini Sidneja u Australiji. Ipak nije odoleo zovu svoga kraja i vratio se u Kočićevo, odakle su njegovi davnioh godina odselili u Novu Gradišku.

– I u Australiji sam radio isto a moji kaznjevi za rakiju dospeli u celi svet. Ima ih i u Africi, Americi i svugde po Evropi. Razlika je samo u tome što naši ljudi u svetu, za razliku od ovdašnjih, traže male kaznjeve.

Oni rakiju prave na balkonima, tavanima, podrumima i drugde skrivajući svoju rabotu od vlasti koja to brani. Draž je uvek u onome što se ne sme – priča ovaj zanatlija koji svoju veštinu prenosi na sina Nemanju.

Iz radionice u Mašićima u Slavoniji sačuvao je kovački čekić, nakovanj i postrojenje za vatru. To za Boška ima posebno značenje i ni po koju cenu, kaže, ne bi ga se odrekao.

– Sve mi je to poklon od majstora Đorđa Radića kod kojeg sam naučio zanat. Rekao mi je, dete evo ti ovo a ti si vredan i vešt učenik, znaćeš to iskoristiti. Sa čekićem i nakovnjem, ako su vredan, nikada i nigde neće ostaviti bez hleba. Tako je i bilo – veli Boško koji je, tokom ratnih bežanija prvo tovario svoj kazandžijski alat. Sačuvao je i crno-belu fotografiju snimljenu 1963. godine u svome dvorištu, kao svedočanstvo i uspomenu. Nedavno je uvećao i postavio na zidu u radnji jer ona, kaže Boško, nudi više poruka i emocija nego svaka reč.

Kovačka vatra gori duže od veka
Uređaj za kovačku vatru proizveden je u američkoj livnici „Šampion“ 8. juna 1901. godine a potom, godinu kasnije brodom i drugim prevoznim sredstvima, nakon tromesečnog putovanja dopremljen u Radićevu radionicu u Novoj Gradiški. Kupac je bio otac Boškovog majstora Đorđa Radića koji je imao isto ime a zvali su ga stari Đorđe.

– Kovačka vatra je i sada u funkciji, više od stotinu godina radi bez bilo kakve prepravke. Nudili su mi Amerikanci da je otkupe jer je to prvi proizvod livnice koja i sada postoji radeći za industriji „Ševrolet“ ali to još nije na prodaju – odlučan je kazandžija Boško Despotović.

0