LAKTAŠI – Vodenica na potoku u Drugovićima, podignuta pre jednog veka a po pričanju meštana, dogodilo se to nekako u ovo, prolećno vreme, othranila je nebrojeno generacija.
Vodeničar Petar Railić, koji ljubav prema potočari, posle sina Darija prenosi na unuka Petra, priča da je kameni točak samleo mnogo tobri kukuruza, donesenih peške iz mnogih sela. Brašno iz ove nedavno obnovljene vodenice, hvali se vredni domaćin, jedinstvenog je mirisa a kukurni hleb izuzetnog okusa.
-Drugovići, Koljani, Milosavci, Šeškovci, Kriškovci, Devetina, Hrvaćani i ostala sela laktaške i susedne prnjavorske opštine a sa njima i slučajni prolaznici, najbolje znaju ulogu vodenice za celi kraj.
Ovde nikada niko nije gladovao, pored vodenice uvek ima čime utoliti glad i zeđ – opisuje Petar Railić svoju vodenicu, jedinu u celom kraju. Ona je preživela sva iskušenja moderne civilizacije kao i seoski potok koji huči i okreće drveno kolo cele godine, retko ili gotovo nikada ne presušuje.
-Kod mene nema ušura, meljem bez naknade… Kome treba brašna, ovde ga uvek ima a Boga mi, sa brašnom i hlebom od kukuruza, kojeg moj unuk Petar i ja često pečemo na ognjištu, nađe se piletine, prasetine, čak i riba sa potoka. Flaša sa rakijom uvek je u vodenici, ni ovoga pića kod nas ne manjka kao ni vode na potoku – raspričao se deda Petar, razvezao u sećanjima godine i decenije dok njegov šestogodišnji unuk istog imena i prezimena posustaje sa harmonikom na grudima, čekajući među mnoštvom komšija da i on dođe na red i progovori ili zasvira ponešto.
-I ja bih zapevao, čekam na red a noge me bole. Ili ću da sednem na panj ili odoh kući kod babe Stajke, kada ti deda nikako ne prekidaš priču – odbrusi unuk Petar kojeg je uveliko izdalo strpljenje a društvo dedovih i očevih vršnjaka prasnu u smeh.
– Kad se setim da će vreme doći, što sad mogu da sutra neću moći, onda, brate, kažem samom sebi, samo rokaj, da žalio ne bi. Pojačaj, pojačaj, i žene i piće, niko nije mislio, jednom ostariće… – kuražno, pod teretom veselog instrumenta, poče se razlegati tanani ali prkosni Petrov glasić. Posle su pesmu prihvatili i ostali, Rajo, Radomir, Dragomir i Rade Savić, Velimir Šironjić, Grujo Metlar, Miroslav Radujković, Mitar Mitrović, Radoslav Đorđević, Nenad i Drago Crnadak, Živko Radujković, Drago Popović…
-Ova vodenica nas je othranila, ja sam najstariji među ovim svetom i to dobro pamtim i o tome svedočim. Jesam malo nagluv ali nisam pamćenje izgubio. Ovde smo, pre više od pola veka, mi seoski dečaci lovili ribu širokim tkanim gaćama a posle, umorni i iscrpljeni pekli je u vodenici ili pored nje – priseća se Živko Crnadak nailazeći na odobravanje ostalih koji su, sredinom aprila, kada se na mali Vaskrs počela buditi uspavana priroda, došli da odaju počast poslednjoj vodenici u Drugovićima.
-To je naša tradicija, svi ponešto priložimo za jelo i piće, pripremimo sitniš za muzikante pa slavimo mali Vaskrs, dolazak proleća i odajemo počast drevnoj vodenici – objašnjava Živko Radujković, teoretišući da je i njegovo selo Drugovići dobilo naziv po dobrim ljudima i dobrim drugovima.
Naša sela
Pohvalili su se i brojnim članstvom u KUD-u “Naša sela” koje okuplja članove iz desetak sela u dve opštine.
-Naša sela su naš ponos i dika. U proseku smo iznad pedesete ali nam to ne smeta da se družimo, igramo, pevamo, sviramo… Nema na daleko viselijeg kulturno-umetničkog društva, sa više sloge i razmevanja, od našega. Na našoj strani je iskustvo a o mladosti odavno ne razmišljamo, osim što je u pesmi pominjemo – nekako uglas, svako dodajući ponešto, pričaju Dušan Davidović, predsednik KUD-a “Naša sela” te Živko Crnadak, Živko Radujković, Petar Railić, Ranko Sikimić, Milan Đorđević, Radoslav Đorđević i Pavle Stanković, članovi muzičke sekcije.
