LAKTAŠI – Rekordi koje je postavio Petar Božić (67) iz Maglajana kod Laktaša upravljajući teretnim kamionima od 1972. godine i prešavši pet miliona kilometara na nekoliko kontinenata, za mnoge su nedostižni.
Nakon milion kilometara dobio je zlatnu značku “Mercedesa” a zlatni ručni sat, dar istog proizvođača posle dva miliona pređenih kilometara bez udesa i kvarova. Božić koji se još nije oprostio od vožnje i kamiona jer ga zdravlje služi a volja za poslom ne popušta, o kamionu, drumovima i poslu priča sa velikom strašću. On kaže da u dugoj vozačkoj praksi nije razbio ni retrovizor niti počinio prekršaj krstareći bivšom Jugoslavijom, Austrijom, Nemačkom, Italijom, Francuskom, Španijom… U društvu mlađih kolega Žarka Despotovića iz Nove Topole i Mladena Vrančića iz Razboja kod Srpca, Petar na dugo i široko priča o svojim putešestvijima za volanom.
-Celi radni vek i duže od toga, vozim teške terete po celom svetu. Tri godine radio sam u Iraku, putovao po Evropi, vozio svakojaku robu. Nije bilo ni navigacije niti telefona, samo geografske karte… Kada mi se u mislima putevi zapletu, rešenje sam pronalazio na geografskim kartama. Nikuda nisam putovao bez atlasa kojih sam nebrojeno potrošio, kao i pasoša ispunjenih pečatima granica i država. Uvek sam se dobro snalazio, strpljivo vozio, čuvao i sebe i druge učesnike u saobraćaju – objašnjava Petar Božić svoju vozačku logiku koje se ni sada ne odriče.
-Nekada sam bio zaposlen u „Vrbasu“ iz Jajca a nakon rata nastavio raditi u „Hidrokopu“ u Laktašima. Tu sam i sada, bez obzira na moj penzionerski status. Njima su potrebni vozači a ja se osećam sposobnim i srećnim što sam još uvek deo dobrog, uzornog kolektiva – priča Petar Božić rođen u Maglajanima ali je, u potrazi za poslom i boljim životom davno otišao u Jajce. U gradu na Vrbasu se oženio, stekao porodicu, izgradio kuću… Nije verovao da će se vratiti u zavičaj ali na to nije mogao mnogo uticati, veli, nije zavisilo samo od njega.
-Nikome se nisam zamerio ni u Jajcu, moja supruga Mira je rođena u tome lepom gradu na plivskim vodopadima ali smo ipak krajem rata odlučili da preselimo u Lijevče. Opet smo se skućili u mome rodnom kraju, gde sam se zaposlio u „Hidrokopu“. Živimo sa sinom Aleksandrom koji je taksista, snahom Radenkom i unučadima Anđelom i Ivanom. Zadovoljan sam, srećan u porodičnom krugu i među kolegama koji uvažavaju moje sugestije. Meni je život ispunjen lepim trenucima, večiti sam optimista. Davno sam naučio da čovek treba biti srećan i kada ima malo, da treba biti skroman – poverio nam se Božić koji teškim i moćnim kamionima i sada upravlja prevozeći uglavnom građevinski materijal, ispunjen strašću prema kaomionima kao na početku radnog veka.
-Deca mi kažu, deda nemoj više raditi, budi kod kuće. Mene u kolektivu ohrabruju, motivišu dobri ljudi, uzorni odnosi i briga prema radnicima. To je retkost i zato uvek pričam da je uzoran kolektiv najveća vrednost za svakog radnika i za rukovodioca – objašnjava Petar Božić odnose u preduzeću. Posle radne smene on održava kondiciju fizičkim aktivnostima, stalnim vežbanjem… Pohvalio nam se da redovno trči i pravi sklekove, čak pedeset dnevno. Za sebe kaže da je najbrži deda i penzioner u Lijevče polju i to u dve kategorije, za volanom i na atletskoj stazi.
Srećnik sa brojem 13
Petar Božić je trinaesti potomak Miljke i Đurđa Božića. Upravlja kamionom “Skania” sa brojem trinaest kojim je već prešao približno 500.000 KM u poslednjih 13 godina. Kada god je u prilici da bira broj, uvek se opredeljuje za 13 jer veruje da mu on donosi sreću.
0