NOVA TOPOLA – Sve što zaradi prodajući šarene priglavke i bele čarape starica Cvijeta Stanković, poreklom iz Kruhara kod Sanskog Mosta nastanjena u Novoj Topoli, troši za putovanja.
Ove godine bila je u Mostaru, Višegradu i Jajcu a za narednu je u svoju beležnicu upisala Triglav, Drvar i Plitvička jezera. Hoće, kaže da u starosti ispuni želje iz mladosti, kada je mnogo radila, borila se za decu, porodicu i život. Tada, priča Cvijeta pored šarene tkanice svojih rukotvorina na gradskoj pijaci, nije imala vremena niti mogućnosti da ode ni u Sanski Most a pogotovo u neko udaljenije mesto.
-Imam tri sina, jedan je u Kranju u Sloveniji a dvojica su ovde. Brane, Željko i Drago, kao i njihove porodice, snahe, unučadi, svi su dobri. A imala sam sreće dolaskom u Lijevče polje jer sam upoznala dobre ljude koji su mi pomogli. Sa svima sam dobro i ni na šta se ne mogu požaliti. Dobar narod pa dobro i ja sa njim, svako je davao i činio koliko je mogao – priča Cvijeta. Žali se jedino na teškoće u mladosti, u zavičaju, počev od rodnih Kljevaca pa u Kruharima, gde se udala i rodila sinove.
-Sve teške poslove radila sam zajedno sa pokojnim mužem, vodila volove, orala, kopala, iznosila drva iz šume, cepala klade, radila sve što crni vrag smisli… Ništa, nikakvo zlo mene nisu mimoišli ali sam uvek bila jaka, hrabra i nisam odustajala od posla – pripoveda Cvijeta sećajući se mladosti u podgrmečkom kraju. Ipak, ona radije priča o lepšem vremenu i životu, veštinama, pletivu i priglavcima.
-U školu nisam išla, nemam ni razreda nauke ali znam čitati i pisati. Prigalvke sam počela plesti čim sam prohodala, tako mi se čini. Znanje i veštinu prihvatila sam od starijih žena jer tada se čarape nisu kupovale nego plete. Koja žena ih ume lepše našarati, ta je na boljem glasu – objašnjava Cvijeta Stanković koja bi, veli, pletivom mogla opasati nekoliko država, kada bi kojim sluačjem rasplela sve što je isplela za više od osam decenija.
-Moje pletivo bi moglo svezati od Triglava do Đevđelije, jeste Sunca mi žarkoga i ovoga dana današnjega, svi to znaju koji me poznaju – zaklinje se, po malo u stihu, ova kršna Grmečlijka koja je u Lijevču i Potkozarju upoznala mnogo ljudi i sa njima sklopila trajno prijateljstvo. Prilaze joj znatiželjnici, zagledaju njene priglavke svakojakih šara, proveravju mekoću vune, pitaju za cene… Ona svima šaljivo odgovara, priča o svojim ručnim radovima, opisuje rukotvorine izrađene veštim rukama, pretura čarape bez kojih se zimi, koja je uveliko zakucala u ovom kraju, nikako ne može.
-Volim putovati, samo neka se ide, jer ni pas ne voli biti u kući. Mene niko nije vezao da tu moram danjivati i noćivati. Sve što prodam, trošim za putovanja. Nekada me voze moji, sin Brane i druga deca a idem i autobusom, svaku priliku hvatam da bih videla sveta i naroda – opisuje naša sagovornica svoju životnu filozofiju punu neodoljivih izazova. O svakom mestu koje je posetila, opširno pripoveda.
-Most u Mostaru treba videti, to su čudesa od kamena. Ljudi skaču sa ograde kao laste i upadaju u Neretvu. Strah je pogledati a tek skočiti, dugo sam se pitala kakvo srce imaju kada se toga ne plaše. Nešto razmišljam, da njihove majke znaju odakle skaču, sigurno im taj luksuz i nestašluk nebi dozvolile. Moj Brane je jednom u Kruharima skočio sa tavana, za malo se nije nagrdio na vile u senu pa ga i danas karam i kritikujem zbog toga – veli Cvijeta detaljno opisujući Višegrad, most na Drini, veliku reku na granici dve države, BiH i Srbije, onda Sarajevo i Jahorinu, gde je takođe bila više puta.
-Sakupljam pare, sve po deset maraka slažem u novčanik, pripremam se za nova putovanja. Nikada nisam bila u Titovoj pećini u Drvaru, moram tako otići. Pričao mi je sin koji živi u Kranju o lepotama Triglava, kaže da se odatle vidi pola sveta pa mi je i to želja, ići ću da vidim, moram. Pred rat sam mislila otići na Plitvice pa nisam uspela, uvukla se kuga u narod pa izbio rat ali iduće godine, čim proleće grane, ode baba opet na putovanje – samouverena je Cvijeta, odlučna u svojim namerama da još ponešto vidi i oseti, ode gde je srce vuče a noge nose.
0