GRADIŠKA – Ispred trošnog kućerka u selu Jablanica, daleko od grada, pod planinom Prosarom, starica Jelka Bakić (83) svakodnevno prede vunu, plete priglavke, čarape, prsluke i od toga živi.
Penzija od 200 marka koju je zaradila u podgradačkoj pilani, suviše je skromna i nedovoljna za minimalne životne potrebe. Jelka živi sama, njen suprug LJubinko je poginuo u saobraćaju a sin Ranko umro od ratnih rana, ubrzo nakon uspostavljanja mira u BiH. Ona odavno samuje i bori se za svaki dan, svaki zračak Sunca tražeći u njemu smisao za život.
-Moram se boriti, ne vredi kukati i jaukati, suze liti… Ne može to ništa promeniti. Moje srce i duša znaju kako mi je. Teško i preteško je, ali to ne pokazujem. Ako bih se predala, ko bi mome sinu cveće na grob odneo jer je nestao mlad, neoženjen, bez poroda… – priča Jelka tražeči smisao života koji nikada, veli, prema njoj nije bio naklonjen niti joj ponudio bar delić lepote i spokoja.
-Uvek sam se patila, radila, borila… Nisam imala nikog da me zaštiti, da mi pomogne, na njega da se oslonim kao stara i trula vrba na mlad i snažan hrast lužnjak. Ponadala sam sam se da će mi sin, kada se snagom opaše, postati taj oslonac u životu ali ga sudbina od mene ote, oduze zauvek – započinje Jelka svoj monolog, nebrojeno puta ponovljen. Dok priča, tiho i nenametljivo, prede ovčiju vunu koja se sve više namotava na otežalom vretenu.
-Oprela sam toliko vune da bi se mojim pletivom cela Kozara i sa njom Prosara mogle nekoliko puta opasati. Možda nećete poverovati u moju priču ali je to istina. U predenju i pletenju pronalazim utehu, smisao života, to me zabavlja, odmara, od roga ima neku korist. Pletem, štrikam, stalno radim a ponešto i prodam. Od toga kupujem lekove, malo hrane, sapuna i još ponešto – objašnjava Jelka Bakić smisao svojih svakodnevnih poslova i predanosti izradi ručnih radova. Nije se, veli, još umorila u inat godinama koje hrabro nosi na povijenim leđima.
-Mislim da imam 83 godine, možda i više, ni sama to ne mogu zaključiti. Moji stari, roditelji i rodbina u vreme moga rođenja nisu mnogo znali, nisu bili pismeni. Mnogi su poginuli u ratu, sve je bilo popaljeno u Bistrici, mome rodnom selu, pa i matične knjige. Ja sam posle Drugog svetskog rata sama sebi određivala godinu rođenja, tako je bilo i moglo – uverava Jelka, sedeći ispred kuće koju vetrovi i oluje lako mogu oboriti. Sve je dotrajalo kao i svinjac, kokošinjac, staja…
-Pitale me tadašnje vlasti, koji datum rođenja da mi upišu. Ravnala sam se po drugoj deci u selu, po onim za koje su pričali da smo rođeni približno u iste godine. Zato sam kazala da sam rođena 1934. godine i tako je upisano – objašnjava Jelka Bakić logiku svojih godina za koje mnogo i ne mari. Ona ima mnogo više drugih, važnijih problema koje mora rešavati, nego da istražuje datume svoga rođenja.
Petao
Jelka priča da od stoke i živine ima samo petla jer nema gde da ih smesti i zatvori. – Štala nema krova, zato ne mogu držati kravu. Imala sam kokšiju ali su lisice provalile kokošinjac i sve podavile. Imam samo petla koji konači na drvetu i svako jutro me budi kukurikanjem. On je moja razonoda i zato ga hranim i čuvam kao samu sebe – veli Jelka Bakić.
