Svedočenje Vasilija Karana o detinjstvu u neprijateljskom obruču, u zbegu na Kozari tokom julske ofanzive 1242. godine, ostavilo je bez daha slušaoce na času istorije, ispred spomenika “Ranjena ptica” na Jokinom brdu kod Gornjih Podgradaca.

Vasilije je učenicima podgradačke škole koji su na spomenik deci Kozare koja se nisu vratila iz rata položili vence od poljskog cveća, zajedno sa starijima koji pamte vreme zla, zasvirao na čobanskoj fruli himnu “Na Kozari grob do groba…” Istoričari su zapisali da je u Drugom svetskom ratu, iz kozarskih sela i gradova odvedeno u logore i na druga gubilišta 11 194 dece. Vasilije je među malobrojnim umakao svojim dželatima i u šumi, sam bez igde ikoga, preživeo ratne strahote.

-Kada dođem pred ovu “ranjenu pticu”, vidim celu 1942. godinu, vidim jauk Kozarčana i pesmu koja se mešala sa tim jaucima. Borci su se lavovski borili a majke su kukale nad palim sinovima, kćerkama, braćom… To je bio pakao kojeg nikada ni jedan pisac neće uspeti dočarati, u veličini i snazi, kako je to izgledalo. O Kozari napisao sam 38 knjiga ali smatram da nisam sve ispričao. Kada je Kozara pala krajem juna, Nemci, ustaše i domobrani su opasali Kozaru u kojoj je 80.000 civila, u šumi, živelo u kolibama. Tada je nastao sveopšti pakao. Muškarce su odvajali i transportovali u Nemačku na rad a ostale, bez izuzetka sprovodili u logore smrti NDH-a – svedoči Vasilije koji uveliko gazi devetu deceniju života ali se svega dobro seća i detaljno opisuje terror nad svojim Kozarčanima.

-Kolona duga, preduga. Ne vidim joj kraj. Prate nas ustaše. Uniforme im ta¬mne, pogledi još tamniji a mržnja nemerljiva. Galame i prete. I sada, kao da čujem njihove gla¬so¬ve, sad ćete vi u Unu, sad u furunu.” Ćutao sam. Sa mnom su bili majka, dva brata i mala sestrica. Otac je ostao u Kozari, negde u ne¬kom skloništu. Otišao je, još dok smo bili u ko-zarskom zbegu, da nam pribavi hranu i nije se vratio. Mislio sam na njega i putovao u logor. Majka je bila mokra od vrućine i straha. Ustaše su se razmahivale kundacima, psovkama, uvre¬dama. Imao sam osam godina i sve sam razumeo. Usput, u hodu, razmišljam kako ću živ iz¬go¬reti u nekakvoj peći koja je namenjena za ubijanje ljudi. Nisam želeo da umrem nego sam mislio na život, hteo sam da živim. Voleo sam da se igram, da trčim, da se pentram i družim sa vršnjacima. I oni su u ovoj koloni. Svi smo bili tužni, mokri od umora, od julskog sunca, ali i od straha.

Kolona Kozarčana kretala se pre¬ko mog Pogleđeva. Sa brda, video sam ceelo svoje Knešpolje. Bilo je u plamenu. Koliko kuća, štala i drugih obje¬kata u seoskom dvorištu, toliko crnih oblaka dima koji su se izvijali do neba. Knešpolje u plamenu a mene gone u Jasenovac. Tamo gde se umire. Sve sam razumeo, baš kao da sam odra¬stao a bio sam dečak od osam godina. U kozarskom zbegu stalno sam slušao priču o ratu, o Nemcima i ustašama, o domobranima… Svi su bili protiv mene a ja jedva da shvatam svet oko sebe. Čak ni u školu nisam krenuo. Omeo me rat – veli ovaj svedok bolne prošlosti i krvave istorije koji je početkom jula 1942. umako iz kolone smrti čuvši da će oni u vatru, u peći, u žicu…

-U koloni koja je vodila u Jase¬no¬vac ostali su svi moji a ja sam trčao bez daha ka šumi, u nedra planine Kozare. Podivljao sam bez roditelja u šumi, ništa nisam znao osim da bežim. Bežao sam najviše od ustaša, potom od domobrana, od Nemaca… Nisam imao šta da jedem, samo šumske jagode, lizao rosu, odbačene nemačke konzerve… – seća se Vasilije svega, kaoo da je juče bilo a ne pre sedam i po decenija.

– Svaki moj korak, svaki tren, vra¬ćao me u mislima tamo odakle su me poterali. Ostale su iza mene kolibe, pritajeni naši brani¬oci, ostali ranjenici i pokoji civil. Tamo u Kozari prema kojoj trčim je i otac Blagoje. Moram nazad, i samo nazad. Ne znam ni danas koliko sam vremena bio pustolov, koliko dana sanjao kruh. Glad mi je bila veliki problem. I kad sam god zaspao u šipražju, sanjao sam roditelje. Nisam plakao, jer nisam imao kome da plačem. Dani na Kozari bili su vreli. Bio sam ne¬okupan, prljav, poderan… Ogu¬glao na rat, još uvek sam tragao za ocem. Sti¬gao sam pod brdo gde sam se s njim rastao. Tad sam zaplakao na sav glas, provalila iz mene bujica tuge kao planinski potok posle kiše – veli Vasilije, krepski starac kojem se, kaže, čini da i sada odnekud čuje jeku plača za ocem. Svaki dorak, ljude i događaje Vasilije dobro pamti, oni su duboko urezani u njegovo sećanje.

-Ispratili su me iz kolone koja je vodila u Jasenovac pogledi majke Petre, braće Mirka i Ranka, kao i sestrice Anke, koja nije imala pune dve go-dine. Zapamtio sam njen poslednji pogled, osmeh i nekoliko zubića. Dok sam trčao viju¬ga¬vom stazom, čuo sam dva ili tri pucnja. Bio sam ubeđen da mi pucaju u leđa. Ispred sebe sam ugledao mladu ženu ko¬ja je isto tako trčala i bežala od ustaša. Ni¬sam je stigao, ali sam na uskoj stazi ugledao krv. Bila je ranjena. Skrenula je sa staze da ranu zavije ili da umre, neznam. Ja sam nastavio put ka Ko¬zari, ali sam, nakon dvadesetak minuta natrčao na nemačke vojnike. Njihov „Halt” me preplašio. Morao sam da stanem. Prišli su mi i prstom pokazali da ih sledim. Svi smo išli ka središnjem delu planine. U času kada su ne¬ma¬čki vojnici ugledali domobrane, odmah su me se rešili, predali su me njima – vraća nas Vasilije u svoje detinjstvo i deci iz podgradačkog kraja pokušava približiti to ratno vreme, ispričati o sebi i svojim vršnjacima. O njima svedoči i spomenik kojem su se poklonili na jednom od obronaka Kozare, sačinjen od starog oružja prikupljenog nakon rata.

-U Kozari ležao sam u rovu sa domobranom, bio sam njegov zarobljenik. Čim negde zapuca, domobran i ja legali smo u njegov rov ili smo se sklanjali za kakav panj. Zapamtio sam da je domobran imao mitraljez. Kada on puca, čaure padaju meni na glavu. Ćutao sam, jer ja sam zarobljenik. Moram sve da podnosim. Molio sam ga da ne puca, jer tamo, u partizanima imam braću Dragutina i Đuru, komšiju Marjana i strica Jovana. Upozorio me, ne pričaj o partizanima, da sam ustaša, uzeo bih nož i odmah te zaklao – priča Vasilije vraćajući se, po ko zna koji put na samovanje i gladovanje, na stahovanje od svega i svakoga, preplašen i iznuren u planini, tragajući za ocem kojeg nikada više nije sreo.

-Plakao sam, nisam mogao da se uzdržim jer sam se sećao svojih, patio za njima. Jedan ustaša koji se odnekud pojavio, upozorio opomenuo me da ne plačem i kazao da ću biti zaklan, ako nastavim. Još nekoliko dana proveo sam sa njima a onda su me odveli u Košuću, zaklju¬čali u pustu kuću i otišli. Celu noć pokušavao sam da izađem iz ali nisam uspeo. Prozori su bili zakovani daskama. Tek izjutra, jedan nemački vojnik ula¬zi u prostoriju i prstom mi daje znak da ga sledim. Krećem za njim. Stižem pred kamion. On se prvi penje, pa zatim mi pruža ruku. Dok se kamion provlačio uskim seo¬skim drumom, mene su po glavi tukle grane od drveća. Stigao sam sa svojim pratiocem u Dubicu u sabirni logor. Tamo me je prepo¬znala kuma iz mog sela, Stana Mijatović. Uzela me je za ruku dok su nas ustaše vodile dalje, u logor Cerovljane. Oko nas su sa noževima na puškama hodali ustaški stražari. Vidio sam tada i voz. Na vagonima su bile izlepljene slike. Danas znam da su to bili Hitler, Musolini i Pavelić. Nakon ovog sabirnog logora opet su nas poterali dalje – svedoči Karan o svom ratnom putu kojeg je sudbina, kao malo gde u svetu, odredila za njega i druge dečake.

-Stigli smo u Daruvar, na prostranu poljanu. Zbog gladi, tragajući za hranom iskrao sam se i odatle i krenuo kroz daruvarsko naselje. Ušao sam u jednu kuću i zavapio, dajte mi kruva, gladan sam. Dali su mi nešto hrane i čašu vo¬de. Vratio sam se u sabirni krug i pri¬dru¬žio ujni Jovanki i ujaku Stanku. Opet su nas isterali na novo putovanje. Odveli su nas u Grubišino Polje, pa još dalje, u selo Velika Barna. Tu sam sa ostalim Kozarčanima bio zatvoren u seoskoj ško¬li. Seljaci su počeli da nam donose hranu. Mene su smestili kod jedne srpske porodice. Srbi su u ovom delu Hrvat¬ske još bili u svojim kućama ali ne zadugo. Moja pomajka, plemenita žena Mileva Marević me okupala i dala hrane. Plakala je, jer nikada na jednom dečaku nije videla toliko krasta i toliko prljavštine kao na meni. Nabavila je nekakv prašak i sipala mi na glavu. Usput me je lagano šišala. Jednog dana, dok sam se vraćao s kravama iz bare, zatičem pra¬znu kuću. Unutra sve ispreturano, sve u nere¬du. Saznajem da je ova srpska porodica nekuda odvedena. Opet sam ostao bez igde ikoga. Jeo sam dok sam imao šta da nađem u kući a onda sam opet počeo da gladujem.

Lutao sam njiva¬ma, tragao za voćem. Bila je već kasna jesen. Dan po dan i ja saznadoh da se Kozarčani polako prikupljaju i kreću nazad u svoj kraj. Držao sam se svoje ujne Jovanke. Opet smo u stočnim vagonima. Tako putujemo do Kostajni¬ce a odatle bos po suvomrazici krećem na Ko¬zaru. Usput saznajem da je moje Pogleđevo, danas Međuvođe pra¬zno, pusto i spaljeno. Nemam kuda. Odem u Jutroguštu kod Prijedora tetki Mari i tetku Mi¬lošu. Tamo zatičem majku sa dvojicom braće. Sestre nema, umorena je u Jasenovcu. I otac je gladovao u Jasenovcu ali nije znao da je u istom krugu i njegova porodica. U logoru je pro¬veo tri meseca a onda su ga transportovali u zemunski logor. Tamo je i on izdahnuo.

Danas, nakon toliko godina, pričinjava mi se i dalje osmeh sestrice Anke, kao da gledam njene tek iznikle zubiće. Ne znam joj za grob ali njen lik dobro pamtim. To mi je jedina uspomena na nju.
Biografija

Vasilije Karan rođen je 1934. godine u Međuvođu (Pogleđevo) kod Kozarske Dubice. U toku rata, na Kozari, izgubio se od roditelja pa je bez ikoga svoga, preživeo ratne dane na brdima ove planine i tom vremenu, kao sećanje, posvetio je više svojih knjiga. Najpoznatiji su romani “Crveni tragovi”, “Kako sam dobio pismo od Hitlera”, “Sanjalice”, “Brazda Brane Banovića”, “Dobar dan, sirotinjo”, “Čerga”, “Plava svjetlost”, “Zov”, “Paklena varoš”, “Zvijezde ne umiru”, “Na pogleđevu trešnja zri” i druge.

Brojke

Za četiri ratne godine, od aprila 1941. do aprila 1945, iz 219 kozarskih sela i gradova ubijeno je i na druge načine umoreno 11.194 djece, zapisao je Dragoje Lukić u knjizi “Rat i djeca Kozare”. Najmlađa su bila u pelenama i kolevkama a najstarija su imala 14 godina. Na najsvirepiji način ugašen je život 6.302 dečaka i 4.874 devojčica. Prosečna starost 11.194 ubijenih dečaka i devojčica bila je 6,5 godina.

Biografija

Vasilije Karan rođen je 1934. godine u Međuvođu (Pogleđevo) kod Kozarske Dubice. U toku rata, na Kozari, izgubio se od roditelja pa je bez ikoga svoga, preživeo ratne dane na brdima ove planine i tom vremenu, kao sećanje, posvetio je više svojih knjiga. Najpoznatiji su romani “Crveni tragovi”, “Kako sam dobio pismo od Hitlera”, “Sanjalice”, “Brazda Brane Banovića”, “Dobar dan, sirotinjo”, “Čerga”, “Plava svjetlost”, “Zov”, “Paklena varoš”, “Zvijezde ne umiru”, “Na pogleđevu trešnja zri” i druge.

ATF: Bitka na Kozari

Bitka na Kozari se odigrala 3. jula 1942. u jugozapadnom delu Kozare, 15 kilometara istočno od sela Međuvođe. Nakon intezivne bitke, partizanske jedinice su probile obruč ali je glavna grupa sledeće noći opet ostala opkoljena i uglavnom je uništena. Samo nekoliko stotina boraca sa delom stanovništva probilo je obruč i uspelo da se izvuče prema planini Grmeč. Veliki broj onih koji se nisu uspeli provući kroz obruč pali su u ruke ustašama i Nemcima, i tada su počinjeni veliki zločini nad njima. Na mestu proboja obruča, u jugozapadnom delu Kozare nalazi se spomenik nazvan “Patrija”. Zarobljeno je 68.000 ljudi. Spomen park Kozara prikupio je nepotpuni spisak od 33 398 pobijenih kozaračkih civila dok sudbina mnogih nestalih ni nije poznata.

 

Tekst i foto: Milan Pilipović

0