GRADIŠKA – Ispred zgrade bivšeg Doma ratne siročadi „Lepa Radić“ u Gradiški, gde su smešteni, školovali se i odrasli, posle mnogo godina sastali su se domci.
Za njih je ovaj objekat bio druga kuća, vaspitači zamenili roditelje poginule u ratu i umorebne u logorima a druga deca braću i sestre. Susret krajem oktobra, pun emocija, osvežio je mnoga sećanja. Banjalučanin Nikola Gojković, inicijator susreta domaca ispričao je da su ovde bila deca bez jednog ili oba roditelja, siromašni mališani iz celog Potkozarja sa još svežim i neprebolnim ratnim ranama, deca bez detinjstva koji su iz doma kretala u novi život i svet.
-Nama je ovde sve bilo novo, nepoznato i drugačije nego u našim ratom opustošenim selima. Ja sam iz Sovjaka, gde sam do tada spavao u slami i perušini, u dom došao 1957. godine. Zatekao sam u domu više od stotinu dece. Odavde smo išli u školu, kretali u novi, lepši život – prisetio se Gojković. On je, nakon mnogo godina sreo i tadašnjeg vaspitača Jovu Obradovića.
-Jovo je nadomestio oca mnogim domcima i ako je bio mlad vaspitač. Voleli smo ga iskreno, punim srcem. Pamtim i profesore Viktoriju i Stjepana Gabrilovca, potom Vasiliju Vučkovića, Dragu Sokola i druge pedagoge – ispričao nam je Gojković, takođe prosvetni radnik u mnogim mestima bivše države. Njegov kolega Spomenko Bavrlić, kasnije afirmisani šahista veli da su u domu imali uslove za drugačiji život i srećnije detinjstvo od onoga u poharanim potkozarskim selima i kućicama punim dece.
-U domu „Lepa Radić“ bio sam, zajedno sa sestrom Vidom a braća Branko i Spasoja smešteni su u Tešanj. Bilo nas je osmoro braće i sestara a ja sam ovde iz rodnih Grbavaca došao 1954. godine.
Ovde je određen moj životni put. Svi smo bili primerni, odgovorno shavtali obaveze, učenje, ponašanje… – kaže Bavrlić koji je završio Poljoprivrednu školu. Boro Pilipović, nekada uspešan fudbaler „Kozare“ je među domcima prepričavao mnoge pojedinosti.
-Ovde smo prvi put oprali zube, okupali se u kupatilu, imali redovno hranu, čistu odeću bez zakrpa i rupa, uslove za školu. Tugovali smo za svojim selima, plakali kada se smrači ali smo i to nekako uspevali prebroditi – opisao je vreme u domu Boro Pilipović, poreklom iz Miljevića, bivši fudbaler i urar koji živi u Srpcu. On je u domu dobio nadimak Sirac.
-Pitao me vaspitač, na šta me podseća mesec na nebu koji je tokom vedrih noći obasjavao grad. Kazao sam da me podseća na veliku tepsiju sa hlebom i na sirac. Svi su se tome smejali, prozvali me Sircem. U ovaj dom došao sam kao Boro a ispraćen kao Sirac – kaže Pilipović. Vaspitač Jovo Obradović, poreklom iz Lješljana kod Novog Grada je sa veliki emocijama pozdravljao svoje đake, stiskao ruku, grlio davnašnju decu koju je neizmerno voleo i sam deleći njihovu ratnu sudbinu.
– Oni su svi bez izuzetka završili škole, mnogi su radili u prosveti, bili službenici u državnim institucijama, uspešni radnici u fabrikama… Svako je birao put koji ga vodi uspehu. Sećam se sestara Jovanke i Ivanke Ljubojević, Dušana Šmitrana, Milovana Nikolića, Milutina Stajčića, Stojana Todorovića, Slavka Subotića, Gojka Mirjanića, glumca Živomira Ličanina – kaže Jovo koji je, nakon zatvaranja Doma otišao u školu u Lamince i nastavio prosvetarsku misiju. Jelka Čupić iz Turjaka koja je u domu provela osam godina, mnogo se obradovala susretu sa svojim bivšim vaspitačem koji je u to vreme imao 22 godine.
-Živim u Banjaluci a 35 godina sam bila u Sarajevu. Veoma sam srećna, ovo je nova stranica moga detinjstva i mladosti – kazala je Jelka posle srdačnog susreta sa svojim vaspitačem Jovom. Dragica Bavrlić je u Domu boravila od 1954. do 1958. godine. Radni vek provela je u opštinskoj upravi, prvo u Gradiški a potom Banjaluci.
-Divno i dirljivo. Kao da sanjam, tako se osećam – kazala nam je Dragica u društvu svojih koleginica sa kojima je zapodenula mnogo davnašnjih, neispričanih priča.
Stojan Todorović rodom iz Romanovaca i Gojko Mirjanić iz Turjaka, upoznali su se u domu. Godinama su imali važne društvene uloge u ovoj sredini. Prijateljstvo tada iskovano je njihova svetinja.
-Nikada pre nisam gotovo nigde išao iz svoga sela i zato je dolazak u dom otvorio mnoga vrata, vidike, ukazao na put. Gojko je bio vredan i posebno omiljen među devojčicama kazao je Stojan za svoga druga. Gojko, rekavši da je do tada bio slugan u Turjaku i da dom pamti kao lepu životnu stranicu, Stojana se seća kao odgovornog i ozbiljnog dečaka koji zna šta hoće i kojim prvcem da krene.
