KOZARSKA DUBICA – Da bi tokom zime, kada sneg zaveje puteve u Potkozarju, Aleksandra Ritan učenica prvog razreda iz sela Kočća stigla do škole u Međuvođu, njen otac Mladen konjem pravi prtinu i probija se kroz duboke smetove.
Zajedno sa Aleksandrom, dok vetar fijuče i raznosi snežne pahuljice preko brda i dolina, u školu udaljenu sedam kilometara pešači još šestoro devojčica i dečaka iz ovog udaljenog i često zavejanog kraja ispod Kozare, odakle su mnogi otišli tragajući za boljim životom. Mladenova kćerka Aleksandra priča da se prtinom satima probija do škole, povremeno poveze na grtalici a onda peške, korak po korak do škole.
-Ponekad sednemo na grtalicu. Više puta kobila se uplašila divljači i potrčala a mi smo svi pali sa grtalice u sneg. Neko se smejao, neko plakao a tata je galamio na kobilu i trčao za njom po dubokom snegu – priča, pomalo sramežljivo mala Aleksandra koja je u svoju đačku knjižicu ubeležila prvo polugodište i mnogo petica. Zato je radosno dočekala nastavak školske godine.
-Kada nema snega onda me tata vozi autom u školu i dolazi po mene. Tada je mnogo lakše i lepše nego zimi, kao sada kada sve zamete sneg do prozora – objašnjava Aleksandra Ritan. U Košći su većinom ostali starci koji se zimi sastaju pored tople peći i pripovedaju kako je nekada ovde bilo, kako se živelo, radilo, drugovalo i u noćima, uz petrolejku lampu razgovaralo do kasno naveče. Momci su pevali, priseća se starina Milenko Bakić, devojke kuvale vino i rakiju dok su vani, na mesečini zavijale divlje zveri.
-Žalosni smo što su naši sinovi i kćerke otišli u svet. Sada pričamo o davnim vremenima i čekamo njihove pozive, promećući tako dan za danom, godinu za godinom. Ipak, najveći problem su loši putevi koje su pokvarile bujice vode sa planine a odavno ih niko nije popravljao – vele Milenko Bakić, Mile Karan, Dragutin Bakić, Drena Kondić, Dragan Burazor… Sastali su se u kući Irene i Mladena Ritana, najmlađeg bračnog para u selu koji svojim primerom budi optimizam, veru u novi život zaboravljenog sela na obroncima slavne planine. Oni su ovde iz Mlječanice doselili pre nekoliko godina i sa decom nameravaju ostati da žive u Košći. Njihova deca, kćerka Aleksandra i sin Aleksandar (4) vole svoje selo u inat teškoćama. Zabavljaju ih koze, ovce, prasad u štali, pilići i ostala živina. Vole stoku koju zikmi neguju u ušuškanoj štalici a leti čuvaju na proplancima koji već u rano proleće bujno zazelene i okite se raznobojnim cvetovima.
-Ovde smo kupili staru kuću i stotinu dunuma zemljišta. Nabavili smo mehanizaciju, zametnuli stoku, izgradili štalu… Planiramo i kuću izgraditi jer je ova dotarjala, strahujemo da se ne sruši pod teretom snega. Zavoleli smo Košću i tu planiramo graditi svoju budućnost. Najteže je kada sneg zaveje, tada niti ko dolazi niti ide bilo gre iz sela, osim velike potrebe… Skovao sam grtalicu od daske koju prežem za konja i tako selu otvaram put do Međuvođa, do glavne ceste Prijedor – Kozarska Dubica – priča Mladen Ritan, vredan domaćin koji se bori da decu školuje i stvori bolje uslove za život svojoj porodici. Svima je sada, veli, najpotrebniji bolji put jer su rupe i jaruge duboke pa se teško može proći. Najteže je ipak deci koja do škole često moraju savladati velike prepreke, boriti se sa zimom, hladnoćom, vetrom, kišom i snegom kao ove godine.
Statistika
U Košći i susednom Pogleđevu, selu opevanom u čuvenoj poemi „Stojanka majka Knežopoljka“ Skendera Kulenovića ima dvadesetak stanovnika među kojima sedmoro dece. Ostali su većinom starci od sedamdeset godina u proseku. Nekada je ovde bilo neuporedivo više stanovnika svih generacija, domaćinstava punih stoke, stotine krava, konja i ovaca a sada u dva sela imaju samo tri konja, izneo je svojevrsnu seosku statistiku Mile Karan iz Pogleđeva ilustrujući tvrdnju da ovaj celi kraj ubrzano umire i nestaje. Zato je primer porodice Mladena Ritana za svaku pohvalu, smatra naš sagovornik.
0