LAKTAŠI – Mirjana Jurišić, medicinska sestra u penziji iz Novog Grada i Vasilije Karan, prosvetar i pesnik iz Knešpolja su pre dvadeset godina jedno drugome postali uteha.
Sada njih dvoje žive u Trnu kod Laktaša negujući ljubav prema pripovetka, pričama o Kozari smeštenim u knjigama koje piše Vasilije i kolačima i pitama iz Mirjanine pećnice i kuhinje. Svaki njihov dan, pripovedaju sa velikim optimizmom dočekujući goste, prijatelje i komšije na ugodnom septembarskom danu, započinje radošću i osmehom, toplinom i optimizmom kojeg prenose jedno na drugo.
-Kada smo ostali sami, bez svojih bračnih saputnika, slučajno smo se sreli na jednom skupu Kozarčana. Mada smo se od pre poznavali, delujući u različitim društvenim organizacijama, tek tada smo shvatili da bi jedno drugome mogli postati veliki životni oslonac – prisetio se Vasilije trenutka od pre dvadeset godina koji je u njihovim očima, u njima upalio iskru mladalačkog sjaja i osvetlio penzionerske dane koji su upravo tada počeli da teku.
-Naša deca, unučad i praunučad su obostrano i lepo, sa razumevanjem prihvatili našu vezu, odluku da uđemo u bračne vode i zaplovimo zajedničkim životnim rekama. Naprosto, bili smo predodređeni jedno za drugo jer je sudbina tako htela a nam je postalo mnogo lepše nego u samoći koja čoveka ruši i gasi, kao biljku u jesen – nadahnuto, sa mnogo tolerancije i razumevanja pripoveda Mirjana, poput mnogih junakinja iz Vasilijevih knjiga izloženih ispred kuće, kao na policama nesvakidašnje biblioteke.
-Mirjana voli moje priče, srodila se sa mojim malim i velikim junacima koji su prošli golgotu Kozare u ustaških logora u Drugom svetskom ratu. Njihovu sudbinu i ja sam podelio i zato pišući o njima zapravo raspredam svoju životnu sudbinu – opisuje Vasilije Karan, hroničar Kozare svoju literarnu opsesiju i ljubav koju deli sa žovotnom saputnicom, dok se miris kolača od jabuke zelenike koja se od roda savila u njihobom dvorištu i pite savijače od kajmaka, širi dvorištem sa mnogo ruža i drugog cveća.
-Od majke koja je bila partizanka i završila kurs za kuharicu, naučila sam mnogo. Morala sam raditi sve i da nisam htela, otac je poginuo u ofanzivi na Kozari a nas troje siročića ostalo sa majkom.
Bilo je to teško vreme ali smo se borili za život. Nije bilo drugoga izbora i tako se u meni rađao optimizam, vera da sve mogu i da se nikada ne predajem – opisuje Mirjana začetke svoje sklonosti i veštine u kuhanju. Ona detaljno iznosi postupak pripreme i pravljenja kolača i mnogih vrsta pite.
-Sve što se voli, u tome se i uspeva. Volim poslove u kihinji a breme od osamdeset leta koje nosim, ni malo mi nije teško. Ne razmišljam o teškoćama, o tužnim pričama i bolesti nego o lepotama koje nudi svaki trenutak, svaki sunčan dan, radujem se telefonskim pozivima dragih ljudi a posebno mojih četvoro unučadi i šestoro praunuičadi – pohvalila nam se Mirjana životnim principima, veoma sličnim Vasilijevoj filozofiji na čijim krilima leti 84 proleća, leta, jeseni i zime.
-Čitam priče i pesme, naglas, da se dobro i daleko čuje a Mirjana od toga dobije inspiraciju pa muti pite i kolače, udara žicom o pocinčane zdelice i tepsije kao da daje takt mojim izlivima lirskih osećanja koja sa njom delim – saopštava Vasilije kojeg pažljivo i sa odobravanjem sluša njegova kćerka Vesna Šišljagić, takođe sa naglašenim umetničkim sklonostima, posebno pevanju.
-Ima tu istine, u Vasilijevoj priči jer se nas dvoje odlično razumemo i obostrano podržavamo. Uostalom, gde bismo stigli kada bismo se svađali,
popreko gledali… naš život ne bi imao smisla – uzvraća Mirjana koja uvek, za svakoga ima lepu reč, osmeh i ohrabrenje.
Pod ruku pa među ljude
Mirjana i Vasilije često putuju, idu na letovanja, izlete, narodne zborove. Ove godine letovali su u Crnoj Gori. Tako je Mirjana naučila novi recept a Vasilije, inspirisan morem, smokvama i maslinama, napisao pesmu. O godinama, kažu ne razmišljaju nego se ravnaju po osećanjima i zdravlju koje ih dobro služi. – Mi uvek pod rujku pa među ljude, to nas održava – rekoše na kraju, isprativši nas ispod rodne vinove lože, Mirjana i Vasilije.
