GRADIŠKA – Na vrhu Prosare, dvadesetak kilometara od najbližih kuća i naselja, šumom se razležu zvuk motorke, teških kamiona i traktora, topot konjskih kopita koji nose metrice na leđima dok pod nogama pucekataju grane i praši zemlja žedna kiše.
Starina Rajko Pepić, poreklom iz Pritoke kod Bihaća je pri kraju radnog veka. Motorku iz ruku još ne pušta a u šumi radi nekoliko decenija. Do penzionisanja nema dugo, godinu do dve. Mladalačkom energijom trudi se da ispuni normu, da obezbedi dovoljno balvana za utovar nekoliko kamiona koji čekaju u redu, na uskom šumskom putu. Najduže je Rajko radio u Grmeču, upoznao ovu planinu kao svoje dvorište. Posekao je hiljade stabala na teško pristupačnim mestima, u potocima, u strminama, pored potoka u vododerinama… Sada je u Prosari, gde planira okončati radni vek.
-Biti sekač, to je težak posao u kojem ne sme biti greške ili loše procene na koju stranu će pasti podrezano stablo. Kada velike bukve, hrastovi ili jelike počnu da se ruše sa panja, kada krenu na pogrešnu stranu, od toga se ne može pobeći. Na moju sreću, nisam imao većih problema i nezgoda u šumi, zato sam među malobrojnim sekačima koji motorkom u rukama dočekuje penzionerske dane – priča Pepić kojeg je ratna nevolja iz rodnog kraja poterala u izbeglištvo. Mile Klječanin iz Teslića, u potrazi za poslom, osamdesetih godina prošlog veka zakoračio je u šume Prosare i Kozare. Od tada, prošlo je mnogo godina, jeseni i zima. Prvo je bio sekač ali zbog zdravstvenih problema morao je odložiti motorku.
-Ruke više nisu mogle, balvani troše čoveka… Nisam dobio lekarsko uverenja, saglasnost da mogu u seču i zato sam sada čuvar u planini. Danonoćno boravim u kućici na točkovima, daleko od naselja, od ljudi, razmišljam o svemu i svačemu… Tu spavam, pripremam hranu, čuvam mehanizaciju, gorivo, drvo… Danju je dobro, uvek neko dolazi, prolazi, dešava se nešto ali naveče kada svi odu, duboko u šumi ostajem usamljen. Samo pas koji je odnekud došao, terajući lisice i zečeve, zaustavio se ovde kod mene pa ne odlazi – opisuje Mile svoje radno mesto. On je u šumi, u nedođiji, neprekidno danima, mesecima i godinama. Upoznao je planinu i njene ćudi kao vlastitu kuću, srodio se sa ovim ambijentom.
-Nije ugodno noću kada oluje počnu hučati i povijati visoka stable i široke krošnje hrastova i bukava. Ima mnogo divljači, lisica, vukova, medveda…ali ne plašim se. Zatvorim se u kućicu na točkovima i molim se da nas oluja ne oduva u potok, ne gurne u provaliju a gromovi poharaju stoletna stabla – veli Mile Klječanin napominjući ipak da se čovek na sve navikne pa tako i na ovu divljinu koja, kako kaže, ubija dušu. Da mi nije mobilnog telefona, veli, izludeo bih. Ovako, čujem se sa porodicom, suprugom, kćerkom, sinom i ostalima. Više se oni plaše za mene nego ja, sam za sebe. Ipak, iduće godine ću steći uslove za penzionisanje pa ću i šumskom životu reći zbogom – priča Mile Klječanin, dugogodišnji stanovnik Prosare, dok pored njega tutnje kamioni i zglobni traktori natovareni teškim teretom.
-Ljudi u šumarstvu su posebni, u stanju da kamion ili drugu moćnu mašinu proteraju kuda ni peške ili biciklom većina ne može da prođe, ne sme da se usudi – objašnjava Milan Šteković iz Kostajnice čekajući red na utovar hrastovih trupaca. Predrag Bubulj iz Grbavaca i Zoran Knežević iz Srpca zglobnim traktorima vlakaju balvane.
-Češće smo na dva nego na četiri točka. Kada uz padinu dodamo gas, prvi kraj traktora se podigne pa točkovi ne dotiču zemlju a zadnji kopaju dok kamenje pršti na sve strane. Nema odustajanja ni predaje, kuda usmerimo volan, proći se mora – opisuju Bubulj i Knežević svoju svakodnevicu u prosarskim šumama. Mladi inženjer Milan Obradović iz Dragelja kaže da je stalni manjak sekača i drugih radnika u šumarstvu. Najveći deo posla obavljaju stariji radnici a mlađi izbegavaju, ne žele da rade u šumi. Zato u podgradačkoj Šumariji godinama najviše radnika ima iz Teslića, Kotor Varoša, Prnjavora, Banjaluke i drugih mesta.
Samarica
Desetak konja na radilištu u Porosari iznosi ogrevno drvo iz udaljenih potoka i drugih predela. Banjalučanin Dalibor Đukanović, vlasnik samarice priča da je to veoma težak i odgovoran posao jer zahteva poseban odnos čoveka i životinje. Svaki konj, veli Dalibor, dnevno iznese po tri metra drveta sa udaljenosti od više kilometara putujući sam do mesta za istovar, gde ga dočekuje Mladen Kusić iz Gornjih Vijačana kod Prnjavora. -Konji to nauče, steknu rutinu, kondiciju i rade… Sam konj bez greške dolazi na mesto za istovar, sluša komande, sarađuje sa radnikom. To je obostrano poverenje – veli Mladen.
