Zidovi kafane pored fudbalskog stadiona u Bajincima okićeni su panoima krcatim slikama meštana ovog i susednih lijevčanskih sela. Oni su lole, avanturisti, boemi, ljubitelji rakije i piva, šaljivdžije na svoj i tuđi račun, omiljeni na svakom mestu, poznati na daleko.
Milan Pilipović
SRBAC
Neki više nisu među živima ali Bajinčani prepričavaju njihove dogodovštine i tako čuvaju duhovite uspomene i sveža sećanja na njih. Profesor Miloš Milinčić pripoveda da su ljudi sa kafanskog panoa verni čuvari bajinačkog duha koji mnogo ne haju za kuće i kućišta, za posao i obaveze nego svaki dan doživljavaju kao da im je poslednji.
– Najveća legenda je starina Savo Barašin rođen 1929. godine kojeg neki zovu Četnikom a drugi Švabom. Od prve penzije zarađene u Nemačkoj kupio je uniformu vojske čiča Draže pa se šepuri po selu i pozira sa ovih slike, – svedoči Milinčić kojem u prepričavanju svakojakih anegdota pomažu Jovica Rakić, Siniša Mitraković i Miloš Radomir.
– Osim bekrija iz Bajinaca, ostale smo slikali za vreme ili posle utakmica našeg FK „Mladost“. Gotovo sve ekipe su dovodile po nekoga od njih a bilo ih je lako prepoznati po rakiji u unutrašnjem džepu i sočnim komentarima na račun sudija, trenera i igrača, – ispričao je Jovica Rakić. Posle su svi završavali u kafani na piću i slikanju.
– Oni su junaci trećeg poluvremena jer se posle danima prepričavaju njihovi postupci, imitira ponašanje, podseća šta su govorili, – priča Miloš Milinčić. Njegov imenjak Radomir podseća kako je Đoko Kojadinović prodavao prasad na srbačkoj pijaci.
– Neki nakupac ih počeo kuditi na sav glas, pa će, ne valja im ovo, ne vredi ono, te mršavi su i visoki na nogama. Dojadilo to Đoki pa će, beži dok te nisam odalamio prutom po leđima! Ne prodajem ih za izložbu ili skokove uvis nego za slavsko klanje, odbrusi naš Bajinčanin i otera nakupca.
Ostalo društvo u kafani prepričava Đokine reči da je u braku najbolje biti uljez. Što god od stoke strada ili imovine poruši, briga te, nije tvoje a i lako se razići sa ženom, samo kapu u šake, put pod noge pa kuda oči vode.
Neko iz mnoštva dobacuje kako je Đokina žena kritikovala ga što je novac od prasadi popio sa policijom, poreznicima i svakojakim dokonjacima a on, ne mareći mnogo, pravdao se pitanjem, šta bi bilo da su pokrepali!
Ipak, svi se slažu da je najduhovitiji bio pokojni Vlado Vujnić koji je u selo prvi dovezao mercedes kojim je kasnije tresao šljive.
– Stradao je, pokoj mu duši, vozeći se biciklom. Udarila ga neka žena, izdahnuo je za nekoliko minuta, – seća se Miloš Radomir. Kaže da je Vlado sve troškove preračunavao u pivo. Žalio se da ga je policija za prebrzu vožnju kaznila sa 14 gajbi piva. Radomir, šumarski inženjer i rođak čuvenog švedskog voditelja Jovana Radomira, rekoše u Bajincima, takođe ozbiljno konkuriše za kafanski pano zato što je još u studentskim danima ovde vežbao bacanje diska pa ubio krmaču na utvaju.
Prvoborci među saljivdžijama
Čelna mesta na panou zauzimaju Vlado i Mito Vujnić, Ranko Đurić, Mićo Mitraković, Đoko Kojadinović, Milan Vukajlović, Nenad Medaković, Đuro Šuščević, Stevo Bodegrajac, Gojko Stevandić, Tomo Radomir, Goran Keser, Mile Ćita, Čedo Mikić, Mile Jokić, Miodrag Lepir…