GRADIŠKA – U skromnoj kućici u Mašićima, gde se autoput ukršta sa nadvožnjakom za Jazovac i Jurkovicu, živi Joka Kutlača (72), starica avanturističkog duha koju ovde svi poznaju i prepričavaju njene bračne dogodovštine.

Joka se prvi put udala u 23. godini u Gornje Karajzovce u Lijevče polju, verujući da će to biti doživotna zajednica okrunjena srećom, ljubavlju i razumevanjem. Njen tadašnji izabranik, izrežirali su nepredvidivi životni putevi, bijaše samo prvi ili jedan u redu njenih ukupno 17 privremenih životnih saputnika. Svima Joka pominje imena, navodi mnoge pojedinosti ali, veli, ne bi željela da to sve završi u novinama.

-Udovica sam od rata, od kada sam se razišla sa poslednjim i ne želim više da se udajem, dosta je bilo. Za mene su to samo priče koje ponavljam često u društvu. Svi me teraju da objašnavam kako sam se udavala i razudavala, ko je kakav bio, odakle… Istinu govorim ali posle svi kažu, nemoj Joko lagati, nije to sve baš tako bilo – priča Joka Kutlača, boreći se da nas što srdačnije ugosti. Na stolicu ispod jabuke, sasvijene od roda, postavila je piće, ponudila još koješta da pokaže domaćinsku ruku. Njena kuća, veli, je kao autobuska stanica jer dolaze mnogi u potrazi za pomoći i lekom od kožnih lišajeva, zmijskih ujeda, zbog krava koje ne daju dovoljno mleka, agresivnih pasa i još mnogo drugih seoskih problema koji nisu za zvaničnu medicinu niti bilo kakvu drugu nauku.

– To sam od pokojnog oca naučila, on se time bavio pa meni ostavio u nasledstvo, tu brojanicu, malo zemlje za baštu i kućicu – priča nam Joka. Na pitanje, šta i kako odbrojava, koje reči i rečenice izgovara, uzvraća bez oklevanja.

-Kada bih to vama kazala, vi biste to radili a meni bi posao propao. Ne pitam ni ja kako se piše u novinama, što da vas to pitam. Naprimer, vi meni otkrijete svoje tajne, ja uzmem olovku, papir i krenem po selu. Što bih ja to radila pa da vas ugrožavam i pravim konkurenciju – izgovori Joka u dahu svoju teoriju o “odbrojavanju” i pisanju, grohotom se nasmeja te se vratismo na priču zbog koje je i postala poznata u celom kraju.

-Otišla sam u zaprezi, prvi put, konji su bili okićeni, pevalo se i veselilo. Bila je zima ali nas je ljubav grejala. Moj prvi muž, pokoj mu duši, voleo me, mazio i pazio sve dok njegovi nisu poočeli govorkati da sam ružna i da je on mogao oženiti lepše i bogatije cure. Odmah sam ga napustila i vratila se, neću da me ponižavaju – pripoveda Joka. Razvezala se njena priča na dugo i na široko. O svakom bivšem suprugu bi, napominje, samo da je malo upućenija u pisanije, mogla sročiti roman ili kakvu drugu knjigu.

-Drugi supruig prezivao se Ždral, on je isto iz Lijevča jer su tada, šezdeset i neke, momci iz ravnice begenisali cure u brdu, nisu hteli u komšiluk. Ni mi, brdske cure nismo htele tražiti momke us vome selu. Htele smo u bogatije Lijevče, tamo gde je bliže putu, gde prolaze autobusi a manje ide peške – pravi Joka uvod u podsećanja na svoje bračne avanture. Jokin rođak Miroslav Kutlača pažljivo sluša, potvrđuje, dodaje, ponešto i oduzima, ispravlja, podseća… Tako pominje Ždrala, izgovara i njegovo ime. Joka nastavlja.

– Žrdrala sam dovela sebi u kuću. Doleteo je kod mene, kao ptica, kao mu prezime kaže. Nije on bio siromašan ali je prihvatio da ovde kućimo jer nisam imala braće a moji roditelji su hteli da se ognjište ne ugasi. I on je bio lep, govorio mi, Joko moja Jokice, srećo moja srećice, ljubavi i tako redom. Ali, jednom banu milicija iz Topole, traže moga Ždrala, pitaju gde je, kako da dođu do njega.

Pitam, šta se desilo a oni mi rekoše da on odavno krade bicikla i da mora u zatvor. Tako sam se i sa njim razišla, on u zatvor, šta će mi takav a ja u potragu za novim dečkom – seća se Joka, svoga neuspešnog braka.

Kasnije je sve postajalo rutina, bez mnogo stresa i nervoze prilikom razlaza.

-Ne, ne mogu reći da svih 17 mušakaraca za koje sam se udavala, živela kod njih ili oni na mome imanju, nije vredelo a ja dobra. Bilo je među njima najviše pijanaca ali i ja sam pila, igrala na stolu, tukla se sa njima. Bila sam svojevremeno veliki bekrija. Ko je spreman da mene takvu, trpi i podnosi. Niko – opisuje Joka svoja bračna iskustva. Svaka udaja ili razlaz, nekada zavedeni u matične knjige a više puta sklopljeni na reč i zavet, duga su priča, kako reče, dan do podne.

Mašta i stvarnost

Maštala je Joka da ima srećnu porodicu, decu, da živi u rodnom selu, okružena rodbinom i komšijama ali je životna sudbina drugačije odredila.

-Ništa nije prošlo kao što sam maštala u devojačkim danima. Sama, bez dece, u pustom selu, bez naroda, samo autoputem tutnje vozila is vi prolaze nekamo dalje, ovde se niko ne zaustavlja.

Kafane su zatvorene, nema ko da pije i lumpuje, škole bez dece. Ispred zadruge se niko ne zadržava, ne pije na klupi nego kupi šta mu treba pa za poslom. To je moj život, posle svega. Ni ja nisam kao što sam pre bila, ne pijem, ne ludiram se, nemam više ni s kim a nije mi do toga. Ne planiram ni da se udajem, dosta je bilo – odlučna je Joka koja povremeno, sretne nekoga od svojih bivših ali su to škrte priče, uzdržane reči, bez emocija, tek toliko da pokažu kako se nisu zaboravili i da su se njihovi životni putevi jednom ukrstili a posle zauvek razišli.

0