GRADIŠKA – Dragica Mitrović koja je u Gradišku doselila iz Pakraca u susednoj Slavoniji, više od dve decenije ne odvaja se od reke.
Ona je u širokim savskim talasima pronašla utehu za rodnim krajem, kućom i imanjem izgubljenim početkom rata. Dragica je podelila gorku sudbinu izbeglica iz ovog dela Hrvatske, svojih sunarodnika koji su, kako reče, pronašli novo utočište u gradiškom kraju, sa bosanske strane reke. Godinama je radila u tekstilnoj industriji, volela krojački posao, verovala da će u Pakracu zaraditi penziju a onda se bezbrižno igrati sa unucima.
-Moje snove razorile su granate, rat i bežanija glavom bez obzira. Sve je nestalo kao balon od sapunice. Suprug, dvojica sinova i ja smo samo želeli da se živi domognemo savskog mosta u Gradiški i odemo što dalje od ludila i zapadnoslavonskog ratnog pakla – priseća se Dragica nakon uspešnog ribolovačkog jutra, tegobnih vremena početkom poslednjeg rata. Umorna je, veli, ali zadovoljna što se ponovo skućila, sačuvala porodicu, stekla unuke, pronašla novi životni smisao.
-Bilo mi je, te već davne 1991. godine veoma teško, ne mogu vam opisati svoju bol. Onda mi je brat Petar preporučio da nabavim ribolovački štap i udicu i da odem na Savu, da probam tako pomoći sama sebi – priseća se Dragica svojih ribolovačkih početaka. Od tada je mnogo puta napunila mrežu različitim vrstama ribe ali i ranjenu dušu novim životnim optimizmom, verom da može ponovo od početka, odlučno i hrabro boriti se za nove ideje i ciljeve.
-Reka i ribolov su me sačuvali, izlečili od trauma, pomogli da prebrodim najteže trenutke, dane i godine. Ovde sam se smirila, opustila i zavolela neki novi svet. Nikada pre dolaska ovamo nisam ni pomislila na ribolov a sada mi je nezamislivo bez reke i udice – priča Dragica u društvu dvojice mladih zaljubljenika u iste teme, u Savu i njen bogati podvodni svet gde caruju smuđevi, šarani, somovi i
druge vrste ribe skrivajući se u dubokim virovima ali i plićacima, na dohvat štapova i udica. Dvojica mladića, studenata, provode mnogo vremena sa, kako je od milja oslovljavaju, babom Dragicom, pričaju da je sa njom uvek lepo družiti se i razgovarati.
-Baba Dragicaa je mnogo zanimljiva, ima uvek neku priču koja nas osvoji pa satima debatujemo čekajući da se na udicu zakači kakav kapitalac. Naravno, ko čeka taj i dočeka. Zato su nam mreže uvek pune a to je već ugođaj za ponos i zadovoljstvo – priča Goran Puzić, student Pravnog fakulteta u Banjaluci zagledaju punu mrežu iskusne koleginice sa Save.
-Stigao je i sin po mene, baš dobro da ne nosim peške ovoliku ribu. Nešto ću sama pripremiti, ostalo podeliti komšijama i prijateljima. Više volim pecati, boraviti na Savi nego jesti ribu, nemam takvu naviku – objasnila nam je Dragica svoje sklonosti, zalupila vratima automobile i uz osmeh odmahnula kolega koji su pakovali stvari za povratak kući jer je već ugrejalo, Sunce rasteralo maglu i uveliko se razdanilo.
Milan Pilipović
