BRONZANI MAJDAN – U Melini i okolnim selima na Zmijanju i Manjači i sada se prepričava kako je Ljubica Gračanin (92), buntovna starica po uzoru na zemljaka Davida Štrpca, terala prvavdu do Beograda i Belog dvora.
Okružena potomcima, baka Ljubica koja se ne predaje u inat dubokoj starosti i samoći, u kraju kojeg je u svojim delima naširokom opisao Petar Kočić, seća se svega. Kaže da se uvek borila protiv zla i nepravde, nije popuštala ni pred kakvom silom i pretnjama. Kada joj je davnih godina u Melini ukradena kravica sa paše pa zbog toga nije imala kapi mleka za decu a milicija nije umela pronaći lopova, Ljubica je krenula u Beograd, da traži pomoć i prvadu.
-Tako je bilo. Petnaest dana mi je trebalo da stignem do Beograda i pronađem Beli dvor. Danima sam čekala da prijavim krađu, da tužim vlast u Majdanu i našu policiju. Bila sam uporna da to kažem Titu i Aleksandru Rankoviću – iznemoglim staračkim glasom ali prkosno svoje putešestvije, samo nekoliko godina nakon Drugog svetskog rata opisuje baka Ljubica. Na rasplamsanu znatiželju slušalaca, posebno kada je pomenula Tita i Rankovića, pobednički odgovara.
-Preko njihovih kurira, jer su Tito i Leka bili na sastanku, poslala sam poruku i ispričala sve što sam imala, nikoga nisam poštedela. Lepo su me primili, sve saslušali, detaljno zapisali mastiljavom olovkom i obećali da će sve preneti Titu i Rankoviću. Rekli su, idite kući i ništa ne brinite. Tako sam i postupila – veli baka Ljubica kojoj sada pomažu sin Jelenko i kćerka Nada sa svojim porodicama. Oni žive u Banjaluci ali u Melinu, gde većinom žive starci a mnoge kuće davno su opustele, često dolaze.
-Kada sam se vratila kući iz Beograda, gde me čekalo osmoro dece i pokojni suprug Cvetko, Bog da mu dušu prosti, umro je početkom prošlog rata, milicija je već dovela moju kravicu. Sve su pronašli i uredno vratili a kradljivca propisno kaznili – pobednički saopštava naša sagovornica sa kojom pokušavamo porazgovarati i na druge teme. Ona je rodom iz sela Pervan, takođe na Zmijanju a sklonost ka dalekim putovanjima i teranju pravde nasledila je od oca Mile Vukajlovića koji je 12 godina radio u Americi.
-Moga oca koji je bio bogat i sposoban zvali su Mile Amerikanac. Mene su dugo u Melini zbog toga puta u Beograd, kod Tita i Rankovića isto zvali Ljubica Beograđanka. Videla bih ja i dužih puteva, gradova i zemalja da mi nije siromaštvo uvek nije bilo za vratom. Rodila sam osmoro dece a šestoro sahranila. To me onesposobilo i u crno zavilo ali se opet ne predajem – pripoveda ova starica, srećna što je hladna i duga zima već prošla i što su se snegovi u ovim vrletima otopili. Svakim danom je sve toplije i veselije. Naša sagovornica priča da su nekada zime bile još jače a oko Božića, ispod snega se video samo krov starinske kuće od brvana, izgrađene pre stotinu godina.
-Sve je u Melini staro. Samo se čuju uzdasi starih ljudi zbog bolesti i žalosti. Da ptica ne zapeva, ne bismo znali šta je život – veli emotivno pogledajući u porodičnu fotografiju na kojoj su ona i pokojni suprug Cvetko. Bračna slika i uspomene, to je ovoj starici najveći kapital, sreća koja je na trenutak obasja kao škrte zrake Sunca koje bude život i skorašnje proleće u ovom usnulom krajoliku.
Uspomene
Nada Klincov, kćerka Lubice Gračanin seća se da je u Melini nekada bilo mnogo stanovnika, posebno dece i omladine koji su napasali stoku i igrali se pitomim bregovima i bistrim potocima.
-Ovde se nekada živelo primitivno ali lepo i zdravo. Kukuruz, pšenica i drugo žito su slabo rađali ali je sve bilo sočno i mirisno. Vodu smo pili sa potoka a tu smo prali veš koristeći lug i prakljaču.
Bosi smo hodali po snegu i blatu ali smo opet bili zdravi – priča Ljubica. Nadin sin Milomir Klincov Kiko kaže da su se vremena uveliko promenila a svedočenje njegove majke i bake mnogima, pa i njemu deluju nestvarno.
Milan Pilipović