GRADIŠKA – Duboko u devetoj deceniji, slikara Boru Prpoša progone prizori iz ustaških logora smrti, Jasenovca i Stare Gradiške gde je ostao bez najmilijih, oca Steve, majke Evice, sestre Ane, braće Đure i Ljubomira…

Njih su ustaše 1942. godine izbole bajonetima, sedmogodišnja sestra Ana izgubila se u metežu. Evici Prpoš je u rukama ostao samo trogodišnji Đuro, ali za kratko. Ugušen je zajedno sa majkom, na jednom od tavana stare kule koja vekovima stoji kao sablast na obali Save, u Staroj Gradiški. Mihajlo i Boro, braća, držali su se jedan za drugog da ih ne razdvoje na putu punom neizvesnosti kroz logore Jablanac, Mlaka, Jasenovac i Jastrebarsko. Njih dvojicu je augusta 1942. godine Četvrta kordunaška brigada oslobodila iz logora zajedno sa 700 dečaka i devojčica. Poznati slikar o tome često priča u malom prevodilačkom uredu, u centru Gradiške gde klijenti retko dolaze. On je svoje motive, sećanja na detinjstvo u ratnom paklu preneo na slike, kompozicije u staklu, kamene pupoljke koji simbolično svedoče o njegovojoj generaciji, deci logorašima, malim Kozarčanima prisilno odvedenim u logore iz kojih se nisu vratili. Borine izložbe u Kelnu, Dortmundu, Veroni, Luksemburgu, Lincu, Bolonji i drugde, davno su uvrštene u najviši rang savremenog slikarstva. Košmar iz detinjstva prožet željom za slobodom, razigranim motivima Kozare i rodnog kraja nikada nije iščezao iz Prpoševih umetničkih opsesija. Oslonjen o staru pisaću mašinu koja crpi njegovu slabašnu snagu, Prpoš se seća da su on i brat Mihajlo dobili puške i postali borci.

U leto 1943. godine, u borbi kod Velikog Križa, Mihajlo je poginuo a nije napunio ni petnaest leta.

U toj ofanzivi na Moslavinu i Bilogoru, ponovo sam dospeo u ruke neprijatelju, kaže Boro. Sa narodom iz okolnih sela uguran sam u voz i doteran u Jasenovac. Premlaćen debelim prutom zbog sakupljanja kore od krompira na smetlištu, morao je, veli, da vuče granje od obale Save do ciglane u kojoj su robijaši stalno ložili vatru i kraj nje umirali. Onda mu se odjednom ukazao zračak nade. Sa dvojicom mališana, u nekom fijakeru, kao da nije bio rat, prebačen je u Bosansku Dubicu da pomaže nekom starcu u kućnim poslovima.

Kada je granulo proleće, 1944. godine, provukao se između ustaških straža na izlazu iz grada i uputio prema Orahovi. Dragoje Mirić, očev prijatelj, setno o sebi i ratu koji je uništio njegovo detinjstvo priča Prpoš, pokazao mu je put do Hajdučkog potoka u Prosari uz koji je stigao u Sovjak. Na starom kućištu, gde je mnogo godina kasnije sagradio veliku kuću sa ateljeom koja se vidi preko nekoliko brda i dolina, bila je samo gomila crepa i ćerpiča, sve zaraslo u travuljinu. Dugo sam tu plakao, seća se ovaj umetnik, jer nigde nikoga nije bilo, ni ptica ni zveri. Kruška koja i sada postoji na Stevanovom brdu, pored Borine kuće, nemi je i oronuli svedok. Kraj rata je dočekao u kolibi od pruća kod strine Save Prpoš koja je nekim čudom preživela hajku streljačkih strojeva. Na dugačkom spisku ratne siročadi, u leto 1945. našlo se i Borino ime. Trebnje u Sloveniji, porodica Antonija Škoda, prve radosti u osnovnoj školi u igri sa veselim Slovencima.Industrijska škola u Smederevskoj Palanci, omladinska pruga Doboj – Banja Luka, JNA, Novo Mesto i nastavak školovanja. To su samo neke odrednice njegovog života. Na Mašinskom fakultetu u Ljubljani dolazi do prekretnice. Jedna čežnja, duboko zapretana u duši, izbila je kao erupcija. Prijatelji sa Umetničke akademije u Ljubljani sa uspehom su predstavili njegove prve amaterske radove u Beogradu i Rimu, i pomogli mu 1961. da ode u Pariz. Studije vajarstva, klasičnog vitraža, keramike završio je gradu svetlosti a potom u Kelnu. To je bilo novo poglavlje u životu Bore Prpoša, koji je novembra 1941. osetio snažan ustaški udarac kundakom u leđa. Imao je tada samo devet godina.

Kasno za novu nadu

Prpoš kaže da ga još uvek prati beznadežna sudbina dečaka iz kozaračkih kolona u metežu rata, usud iz detinjstva nestalog negde daleko od zavičajnih brda, šumaraka i potoka. Mnogi njegovi radovi su nestali, uništeni, izgoreli, zaboravljeni… Bavio sam sam se mnogim poslovima da bih preživeo ali posustajem, sve ide svojim neumitnim tokom a ja, ponovo izgubljen u vremenu kao nekada, ne uspevam dosegnuti ni za goli život.

1