Paketi hrane, voća, povrća, higijenskih sredstava, garderobe i kućnih potrepština koje su, nakon reportaže Srpskainfo o Jovanu Gajiću (12), malom malinaru iz Sitnice na Manjači kojem je umrla majka, poklonili plemeniti ljudi, izazvalo je snažne emocije u njegovoj porodici.

Jovanov otac Miloš, građevinski radnik, u manjačkim selima, posle smrti supruge Božane nosi teško životno breme koje se na njega navalilo u još detinjstvu.

Po tome je, kaže, njegova sudbina slična Jovanovoj. Pomoć i razumevanje plemenitih ljudi za njega i njegovih četvoro dece je velika, neizmerna podrška, na kojoj je veoma zahvalan.

Smrt supruge, bez koje je prvi put dočekao Vaskrs, uobličila se u još jednu tešku životnu epizodu o kojoj retko govori.

Teška očeva priča

– U petoj godini, majka me, sticajem teških okolnosti, ostavila. Ona je bila prinuđena da ode, da ostavi decu, a nikome nije teško objasniti koliki je to stres bio za mene. U desetoj godini umro je moj otac, koji je bio sklon alkoholu. Sve to ostavilo je tešku traumu na mene i moje mlađe sestre. Ja sam u šestoj godini, što je teško poverovati, kuvao i pekao hleb – ispričao je za Srpskainfo Jovanov otac Miloš, iskreno, toplo, ljudski, otvarajući dušu, teran snažnim emocijama.

Miloš Gajić, Jovanov otac

Ni suze nije mogao zaustaviti. Za to vreme, pored njega je pažljivo, svaku reč, slušao mali Jovanče, dok je njegova starija sestra Jovana, učenica drugog razreda Ugostiteljske škole u Banjaluci, na kojoj je sada najveći teret kućnih obaveza, usluživala nas kafom i sokom.

– To nikada nikome od novinara, pre vas, nisam pričao. Ali, ja sam, isto kao moj Jovan, sve hteo i volio da radim, ništa mi nije bilo teško. Radio sam u detinjstvu sve što rade odrasli ljudi. Teško je izgovoriti, a kamoli pomisliti, da sam u poslovima menjao i vola i konja. Ja svojoj deci, kao i što je činila pokojna supruga, nastojim pokloniti što više pažnje i ljubavi, izgraditi poverenje, učim ih da razumeju život, da se bore i postanu dobri ljudi – opisuje Miloš svoj životni put na posnoj, surovoj manjačkoj zemlji, u Sitnici, na visoravni ove vrletne planine.

Mali heroj

Jovan ga teši, grli i ohrabruje. Mali heroj, prekidajući očev monolog, priča da su nedavno njih dvojica gradili šupu u Krupi, Miloš je zidao, a Jovan prinosio cigle i mešao malter.

– Zavolio sam i ja građevinu i zato bih htio da se školujem za građevinskog inženjera. To mi se dopada – iznosi Jovanče svoje maštarije, podstaknut iskustvom sa seoskog gradilišta.

Mićo Lukić i Miloš Gajić

– Ja sam završio školu u Kranju, ovde se vratio pred rat, na ledini izgradio kuću, oženio se, među prvima iz Sitnice otišao, a poslednji se vratio iz rata. Posle sam ponovo otišao na rad u Sloveniju, na građevinu. Radeći sam pao sa četvrtog sprata i teško povredio kičmu. Vratio sam se posle oporavka, nastavio da se borim za porodicu, da podižem decu, ali me snašla nova nedaća, smrt supruge Božane, bez koje je moj život potpuno obesmišljen – kazao je Miloš Gajić, zahvalan portalu Srpskainfo, koji je prvi pisao o Jovančetu, ali i svim ljudima na pomoći.

Donacija

U Gradiški je vrednu donaciju za Jovančeta organizovao i dopremio Mićo Lukić, vlasnik preduzeća iz Gradiške. On je zajedno sa suprugom Brankicom poklonio patike, trenerke i loptu za Jovana i njegovu sestru Jovanu.

– Spontanu ideju da pomognemo Jovanu i njegovoj porodici podržalo je nekoliko prijatelja koji su pokazali veliku solidarnost i saosećanje – kazao je Lukić, koji je takođe organizovao prevoz robe.

Vrednu pošiljku hrane obezbedio je Milan Leburić zajedno sa Bojanom Ristić, šeficom njegove trgovine u Gradiški. Garderobu za Jovana, njegovu sestru i braću poklonio je Milorad Vranjevac iz Subotice, zajedno sa Irenom Bošnjaković, dok je robu i vaskršnju čestitku isporučila Dijana Brdar, radnica u banjalučkom butiku ovog preduzeća.

Voće i povrće poklonila je firma iz Gradiške, čiji je direktor Mladen Đurđević, dok je Jovanu za Vaskrs 100 KM poklonio radnik ovog preduzeća Aleksandar Petrović.

Jovanče, njegova sestra i otac su pošiljku i poruke doživeli veoma emotivno, zahvalni svima koji pomažu i sa njima saosećaju u bolu zbog smrti majke ovog dečaka, koji je skromnošću i radom stekao velike simpatije.

Miloševa želja

Volio bih, kaže Miloš, ako bi se ikako moglo rešiti, da se zaposlim u školi, kao poslužitelj, na radnom mestu koje je imala pokojna supruga.

– To bi za moju porodicu značilo veoma mnogo, kao kada nam je pomogao bivši ministar prosvete Dane Malešević, da se Božana zaposli u školi – podsjeća Miloš Gajić.

Miloš priča kako su on i Jovanče išli u šumu po drva, pa tako putem pričaju o svemu.

– Kaže meni Jovan – ćaća, ja mislim da odavde treba bežati u svet, otići negde. Šuma lomi leđa, a kosa i kosište uzimaju snagu. Nasmijao me tim svojim zapažanjem, a kazao je surovu istinu – ispričao nam je Miloš.

0