GRADIŠKA – Verni svedok fudbalske istorije impresivnih sećanja je Rade Babić, 95-godišnji penzioner iz Gradiške koji je utakmice počeo da prati tridesetih godina prošlog veka.
Aleksandar Tirnanić Tirke i Blagoje Moša Marjanović su njegovi prvi i najveći idoli, zbog čijih majstorija u kopačkama, između dva svetska rata je zavoleo fudbal i krenuo na stadione.
-Moša koji je igrao u BSK-u je bio igračina kakav se retko rađa, nema toga kome on nije dao gol. Pred njim su kapitulirali čuveni golmani španske reprezentacije Rikardo Zamora i Čeg František Planička, najbolji svetski golmani toga doba – priča Rade u čijim uspomenama, osim Moše i Tirketa, oživljenih u filmu “Montevideo” žive i drugi velikani, čarobljaci fudbalske lopte. Posle predratnog BSK-a, nastavio je da navija za “Crvenu zvezdu”, formiranu 4. marta 1945. godine. On je u to vreme živeo u Beogradu, gde je pred Drugi svetski rat izučio krojački zanat. Favoriti u kopačkama ovog krepokog starca su Dragan Džajić, Rajko Mitić, Dragan Stojković Piksi, Dušan Savić, Mitar Mrkela i mnogi drugi ali mu je na srcu ipak Dragoslav Šekularac kojeg je gledao na utakmicama u Beogradu i Banjaluci.
-Pamtim Šekijeve majstorije loptom. Protiv „Borca“ u Banjaluci on je među pete uhvatio loptu, prebacio preko glave sebi i protivničkom igraču. Borčev igrač uopšte nije znao gde je lopta dok je celi stadion punih tribina, vrištao od uzbuđenja i njegove majstorije. Uh, Šeki je bio vrag u kopačkama – priseća se Rade davnašnjih utakmica bivše Jugoslavije, kada su stadioni bili puni a igrači pokazivali izuzetnu veštinu u baratanju loptom. Priče o fudbalu ga oplemenjuju, one su lek protiv samoće, ohrabrenje. Ovaj bivši krojač, policajac, službenik i radnik Beogradu, Berlinu i Gradiški, gde je penzionisan pre 38 godina, kaže da ga zdravlje dobro služi a sportski duh oplemenjuje.
Nisam verovao, priča, da ću posle penzionisanja 1980. godine, kada mi je tadašnji direktor u “Trikou” Jakov Vidić, pokoj mu duši, organizovao feštu i uručio sat kojeg i sda nosim, ispuniti još jedan radni vek na teret državnog fonda PIO. Šta da radim, nisam tome kriv nego je zaslužan Svevišnji, on mi je podario dug život, iznosi deda Rade svoju teoriju dugovečnosti. Redovno prati lige Engleske, Italije, Nemačke i Španije a osim „Crvene zvezde“, navijač je „Mančester Junajteda.“
-Sada je tamo trener Portugalac Murinjo, on je, po mojim ocenama veoma dobar i uspešan trener koji oseća duh igre i uvek je željan pobeda. To mi se dopada jer se nikada ne treba zadovoljiti postojećim stanjem, u sportu i u životu, uvek treba hteti više i bolje, tražiti cilj negde dalje – navodi naš sagovornik koji u desetoj deceniji ima ambicije, životni moto kojeg se uvek drži.
-Nikada ne kukam i ako živim sam, tri supruge sam nadživeo, moj sin je umro ali imam unuku Jelenu koja me posećuje i pomaže. Bez nje bi mi bilo teško…Svakoga jutra idem po novine, pratim sve, znam gde se koja rubrika nalazi i analiziram situaciju. Volim tekstove Miroslava Lazanskog o odnosima u svetu ali i sportu. U novinama se informišem koji je dan, datum, godina…– veli Rade iznoseći svoju teoriju o mladosti i starosti, dva životna doba koja često
upoređuje.
-Kada je čovek mlad, njemu je sve lepo a kada ostari ništa mu ne valja, tada sve kudi i osporava. U Beogradu sam uživao a u Berlinu da i ne pričam, nije sve ni za pričanje. U Drugom svetskom ratu, 1943. imao sam 20 godina, bio kao zmaj – priseća se starina Rade Babić iz Gradiške koji bi voleo, veli, kada ih put nanese, da upozna nekog od slavnih fudbalera “Crvene zvezde” ali i novinara Miroslava Lazanskog. Svi oni, kaže, putujući preko granice prolaze pored njegove kuće uz glavnu cestu. Zato nebi za njih, smatra, bio veliki problem da svrate a njega bi to mnogo obradovalao.
Sadio gradski park
Rade se seća mnogih događaja u rodnom gradu kojeg je i sam izgrađivao. Sadio je stabla u gradskom parku, postavljao kaldrmu, obnavljao ratne ruševine posle okupacije NDH. Mnogo i dugo pamtim, napominje, jer me pamet služi, znam gde idem, šta radim, sa kime i o čemu razgovaram.
0