KOTOR VAROŠ – Vanja Pejaković (18) iz Kotor Varoša, koji je na ekskurziji u Italiji, pre godinu dana, tokom skoka u plitku vodu u letovalištu Lido di Jezolo, slomio vratni pršljen i mesecima bio nepokretan, u komi, sa lošim prognozama o ishodu lečenja, stao je na noge i prohodao.
Tome se malo ko nadao, čak ni najveći optimisti nisu verovali da će Vanja prohodati, ustati iz bolničkog kreveta u kojem je gotovo nepomično ležao od prošlog leta, odbaciti invalidska kolica i samo uz pomoć štake moći da hoda.
-Kada sam ovde napravio prvi korak, osećaj je bio neverovatan, zadivljujući…To je fantastično, kao da sam osvojio celi svet, zakoračio u novi život, pun optimizma i sreće – opisuje Vanja svoje emocije i osećanja. Ovaj mladić iz kojeg zrače optimizam i uverenje da će mu svaki dan doneti novi uspeh, ljubazno i predusretljivo priča o svojim planovima, delimično izmenjenim nakon životne drame ali ni malo umanjenim u poređenju sa periodom pre toga. On kaže da uskoro planira okončati srednje obrazovanje a posle upisati Pravni fakultet u Banjaluci.
-Dobro sam, oporavak odlično teče, verujem u skorašnji povratak u normalan život. Sve je dobro, jedna ruka još nije u potpunoj funkciji ali me to ne brine. O lošem periodu ne razmišljam nego idem dalje sa mnogo optimizma – kazao nam je Vanja zahvalan svima koji su pomogli da lečenje i oporavak teku uspešno. Podrška nepoznatih ga je posebno ohrabrila, ulila dodatnu snagu i uverenje da će prebroditi dramtične trenutke, da će ponovo prohodati i nastaviti gde je stao pre teške povrede. Vanja u tome svetlu pominje Darka Jelića kojeg je upoznao u Italiji, medicinsku sestru Sanju Rakić poreklom iz Benkovca koja je živela u Banjaluci, fiziotarapeuta Frančeska koji ga je uporno hrabrio, davao mentalnu snagu da izdrži i da pobedi. On se posle višemesečnog lečenja u Italiji i RS, uspešno oporavlja u Zavodu za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju „Dr Miroslav Zotović“ u Banjaluci.
-Mi smo veoma srećni, Vanja je dobro, sve ide mnogo bolje nego što je bilo ko očekivao. Naravno, verovali smo da će se on oporaviti, nikada nismo gubili nadu – kazao je Saša koji je, od maja prošle godine, zajedno sa celom porodicom, prošao kroz dramatičan period borbe za sina i u tome, sada je sasvim izvesno, uspeo. Pomogli su i mnogi humanisti, njegovi i Vanjini prijatelji.
-Posećuju me drugovi iz razreda i škole koji su stalno bili uz mene, pomagali i hrabrili da izdržim – priča Vanja iznoseći pojedinosti teške povrede.
-Skakali smo sa mola, na morskoj obali, veselili se, zabavljali… Ništa nije ukazivalo da se može dogoditi bilo šta loše. Sećam se svega. Skočio sam u vodu, bilo je plitko, udario sam u nešto tvrdo i nisam mogao da isplivam, ostao gotovo nepomičan u vodi a moji drugovi su u prvim trenucima poverovali da foliram, da nije ništa problematično – priseća se Vanja povrede koja ga je gotovo godinu dana, prikovala za bolnički krevet. Uskoro je zavladala panika među učenicima i profesorima, prvi u pomoć pritekli su Milan Divljak, Luka Vukmanović i Milan Zec, Vanjini drugovi iz razreda. Nisu znali šta da rade, borili se sa vremenom, pozvali hitnu službu priželjujući samo da Vanji bude dobro.
– Hitna je brzo stigla, svi su se trudili da mi pomognu, mada je sve delovalo veoma dramatično. Sedam dana sam posle bio u komi. Nakon buđenja nisam znao ni gde sam ni zbog čega. Pomislio sam da je to KBC Paprikovac u Banjaluci. Pored kreveta su bili moji roditelji, mama Dubravka i tata Saša, kum Dalibor – ispričao nam je Vanja, dok smo o svemu opširno razgovarali na klupi, ispred Zavodu za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju „Dr Miroslav Zotović“ u Trapistima, na lepom i toplom aprilskom danu. Njegov otac Saša kaže da je za Vanjinu povredu saznao od direktora Poljoprivredne škole koji ga je nazvao iz Italije.
-On je rekao da je Vanja povređen, da nije ništa tragično, da je svestan, da su mu u funkciji ruke i noge ali da odmah krenemo u Italiju. Kao da mi se sav svet na glavu srušio toga momenta, odmah smo supruga Dubravka i kum Dalibor Jovanović krenuli, ujutro smo stigli u Italiju, u bolnicu. Vanja je već tokom prve noći operisan. Lekari su govorili o njemu veoma pesimistično navodeći da je povreda kičme veoma teška a ishod krajnje neizvestan – ispričao nam je Saša, opisujući početak intenzivnog lečenja koje je trajalo 52 dana. Potom počinje borba za samostalno disanje, za pokret, za život. Svaki sekund bio je važan a optimizam su nama davali lekari i drugo osoblje u Italiji maksimalnom posvećenošću našem sinu, priča Saša. On napominje da je teško pobrojati sve koji su pritekli u pomoć u najtežem iskušenju za njegovu porodicu ali ističe Udruženje Srba iz Vićence, kao jednu od mnogih, svetlih tačaka u mraku beznađa i bola koje ih je ophrvalo prošlog leta.
Podrška ministra Dane Maleševića
Dobre vesti o Vanji, kojeg je posetio u Trapistima, izneo je i Dane Malešević, ministar prosvete i kulture RS. On je Vanji poklonio vredne istoriske knjige koje je on poželeo u svojoj biblioteci. O Maleševiću Pejakovići govore sa zahvalnošču zato što je Vanju posetio u Italiji ubrzo nakon povrede te uvek bio na usluzi njegovoj porodici.
Osim Ministarstva prosvete i kulture Saša ističe pomoć Fonda zdravstva i drugih isntiucija RS, Opštine Kotor Varoš, mnogih udruženja koja su organizovala akcije, koncerte, sportske susrete za Vanju.
