Kada ga savlada nostalgija i zapljusne bujica emocija, Boro Vojinović iz okoline Šipova, nastanjen u Ravnom Selu blizu Novog Sada zatvori se u malu radionicu pod kućnim krovom, dohvati dleta, turpije, burgije i drugi alat pa oblikuje primove, gitare i druge žičane instrumente.

U istom prostoru, on smišlja stihove pesama i beleži ih na listovima papira zaprljanim piljevinom. Posle uzima vlastite instrumente, izrađenje filigranskom preciznošću i peva o svome zavičaju.
– Janjski kraj je moja stalna inspiracija, životna opsesija, ljubav koju prenosim na sinove i decu naših Krajišnika sa kojima vežbam u tamburaškom orkestru.

Često putujem u Janj, tamo se na bistrim izvorima i nepreglednim cvetnim livadama gde sam živeo, napajam lepotom, snažim i hrabro vraćam u svet, – priča Boro Vojinović koji sa suprugom Stojkom, poreklom iz Kaknja, svoje pesme, kao proletne leptire šalje zemljacima rasutim na sve četiri strane sveta.

– Moja supruga je moja desna ruka zato što me podržava, peva sa mnom pokazujući veliku raskoš u interpretiranju sevdalinki i tako oboje uveseljavamo celi komšiluk. Nas dvoje, došljaci u ravnu Vojvodinu smo kroz pesmu i moje gitare pronašli lek za zavičajne patnje, – priča ovaj majstor, prepoznatljiv sa dletom u radionici i gitarom na sceni.

Sretan je što su njegovi instrumenti dospeli na sve kontuinente, pesme izvedene na mnogim festivalima i što svoje muzičko znanje ima kome preneti.

– Vodim orkestar mladih i talentovanih muzičara, dečaka i devojčica iz Ravnog polja. Nastupamo na mnogim priredbama. Moje pesme su izvedene i na festivalu u Banjaluci. Već sada se radujem „Janjskom višeboju“ gde ću, odeven u narodnu nošnju otpevati svojim zemljacima izmaštane stihove o svome detinjstvu i večnim lepotama, – uverava Vojinović, svestrani umetnik i graditelj muzičkih instrumenata.

0