GRADIŠKA – Celo selo okupilo se na koncertu u Vrbaškoj u znak zahvalnosti učitelju Bogdanu Đurđeviću (84) koji je izveo četrdeset generacija učenika iz ovog potkozarskog kraja.
Omiljeni učo, penzionisan pre 22 godine, nakon poslednjih ocena koje je zaključio i četrdesete generacije ispraćene uz setu, nastavio je da živi u Vrbaškoj, među svojim bivšim učenicima i ostalim meštanima. Za sve njih Bogdan je, kažu bivši Bogdanovi učenici Mile Petrović, Danijela Rauš i Veljo Pavić, autoritet čija reč se sluša i uvažava.
-Lekcije koje smo naučili od našeg učitelja su dragocedne, vredne i primenjive u svakom vremenu. One su đačke, školske i životne. Naš učitelj Bogdan je po svemu primer istinskog prosvetara koji je generacijama svojih đaka u svest ugradio trajne društvene i moralne vrednosti – ispričao nam je Mile Petrović. Nekoliko stotina folkloraša, pevača, glumaca i recitatora smenjivalo se na novogodišnjem koncertu sredinom januara u Vrbaškoj koje je iz prvog reda, uzbuđeno i sa vidnim emocijama pratio učitelj Bogdan.
-Odlučili smo da našem učitelju koji je celi radni vek proveo u našem selu, zahvalimo na poseban način, kako najbolje znamo i umemo. Organizovali smo koncert za učitelja zajedno sa prijateljima, mladim glumcima iz Kozarske Dubice i članovima KUD-a „Sveti Sava“ iz banjalučkog naselja Lauš – podseća Miroslav Lajić, koreograf “Mirkovog kola”. Ovo kulturno-umetničko društvo je program u čast svome učitelju organizovalo zajedno sa Mesnom zajednicom i Osnovnom školom „Mladen Stojanović“ iz Vrbaške. Zahvalnica i crno-bele đačke uspomene uokvirene u staklu, podsetile su učitelja Bogdana Đurđevića na njegove đake i teške godine, kada se, kako reče, malo imalo, mnogo maštalo ali srećno živelo.“
-Ovde sam počeo raditi 1958. godine, posle završene učiteljske škole u Banjaluci. Zatekao sam punu školu đaka, nisu imali gde sedeti, nedostajalo nam je klupa i drugog školskog nameštaja pa su često zajedno, na jednoj stolici sedala po dva učenika. Dolazili su na nastavu posle teških poslova na njivama, čuvanja stoke, pisali su kredom na tablici a matematičke zadatke savladavali koristeći drvene štapiće, grah, kamenčiće… – podsetio je Đurđević na prve godine rada i svoje prve generacije učenika. Mnogi su, uprkos nemaštini, završili visoke škole i obavljali odgovorne poslove.
-Mnogi roditelji su sprečavali daljnje školovanje, posle četvrtog razreda, svojoj deci pravdajući se da su potrebniji za čuvanje stoke nego za školu. Smatrali su da je dovoljno da se opismene i da potom preuzmu plug i kuću. Borio sam se protiv takve logike i gotovo uvek uspevao ubediti roditelje da školuju decu, da je to njihova budućnost – samouveren je učitelj koji je srećan zbog ukazane pažnje i susreta sa bivšim učenicima. U takvim prilikama on uvek ima poneko pitanje za njih, interesuje ga gde žive, čime se bave, imaju li porodice, decu i unuke, kako ih zdravlje služi, da li se još pridržavaju saveta koje im je neštedimice delio na početku životnog puta.
-Radujem se svakom uspehu svojih učenika a žalim zbog svake nevolje u koju su neki, sticajem nesrećnih okolnosti, zapali. Razmišljam pozitivno, o lepim primerima i dobrim ljudima koji me okružuju ovde u Vrbaškoj, gdesam srećan i budims e zadovoljan zbog životnog puta kojeg sam prevalio i sela punog moje dece, mojih đaka koji mi daju snagu, kao moje kćerke Rajka i Olgica te supruga Živka – kazao nam je Bogdan kojem je tokom programa, njemu u čast, društvo činio Miladin Barnković, direktor Osnovne škole i naslednik u prosvetarskoj misiji Vrbaške i okoline.
Dom tesan za omladinu
U Vrbaškoj je pre nekoliko godina izgrađena funkcionalna školska zgrada sa sportskom dvoranom, što je posebno obradovalo učitelja Bogdana. Ipak, kaže da bi voleo da bude proširen i seoskim dom koji je tesan i neuslovan za omladinu koja tu priređuje programe i često se okuplja.