LAKTAŠI – Na planinskom vrhu u Riječanima, odakle se kao na dlanu vide cela lijevčanska ravnica i okolni planinski visovi, krajem jula okupili su se bivši stanovnici ovog sela i njihove komšije iz Bakinaca, Jablana, Šimića, Kobatovaca.
Oni svake godine, zajedničkom večerom, Kozaračkim kolom, zvaičajnom pesmom i logorskom vatrom obeležavaju 27. juli, dan koji je u SFRJ slavljen kao početak ustanka u BiH u Drugom svetskom ratu. Za njih je to prilika, povod da se sastanu, ožive uspomene i porazgovaraju o davno prohujalom vremenu.
-Ovde su naše uspomene, probuđeno sećanje na detinjstvo i mladost, nezaboravno vreme kada smo čuvali stoku, terali ovce i krave, igrali se, brali kupine, domaće jabuke i šljive, kestenje, hodali po beskrajnom prostarnstvu šuma i livada – setno su svoju privrženost Riječanima opisali Borislav Todorović, Vidosava Milanović, Radovan Bobić, Savo Milanović, Rada Bobić, Dragan Bobić, Seka i ivica Zelenika, Ljubica Bobić, Jovan Jokić… Svakoga od njih, kažu, za Riječane i mesto gde su se i ove godine, sastali 26. jula, vežu snažne, neraskidive niti lepote, nezaboravnih dana i godina.
-Svake godine u nama, na jedan dan, živi neko drugo, lepše i sretnije vreme. Ovde smo u svome, teško opisivom i za nove generacije neshavtljivom svetu, postali deca na časak, dok gori vatra a iskre lete u mrak. To osvetljava staze naše mladosti – emotivno, sa mnogo sete i nostalgije, susret u Riječanima opisuje Rada Bobić koja odavno živi u Laktašima. Ovde povremeno dolazi. Većina okupljenih odavno je otišla iz Riječana.
-Nekada smo hteli da odemo u bolji život, u potrazi za poslom, bračnom srećom, terani svakojakim planovima. Teško ali srećno se ovde živelo, peške smo išli, ručno okopavali kukuruz, kosom i srpom želi pšenicu ali bili smo srećni, pevali opsednuti lepim a sve ružno, sve teškoće brzo smo zaboravljali – seća se Borislav Todorović, davnašnjeg života u Riječanima koji su sada, kao i ostala sela u ovoj pitomini na obroncima Kozare, opustela, napuštena i zaboravljena. Nema ovde dece, nema života, samo po neka kuća udaljena kilometrima jedna od druge iz koje se vidi dim ili čuje lavež psa svedoči da se sve u potpunsoti nije ugasilo. Putevi su loši a njive odavno neorane, pustoš, samoća i beznađe, pričaju okupljeni na tradicionalnom julskom susretu.
-Srećni smo zato što su svi veseli, došli su bivši stanovnici Riječana sa svih strana, iz obližnjih sela ali i udaljenijih gradova. Više nema mesta za automobile, to je veliki i skupoceni vozni park a nekada ovde niko od nas nije imao ni bicikla, maštali smo da se gdegod dokopamo ovog dvotičkaša i poteramo ga prašnjavim putem, da se sjurimo nizbrdicom. Time smo bili opsednuti – oživljava svoje detinjstvo u Riječanima Stojan Milanović poznatiji po nadimku Ćoka. On je najpoznatiji tamburaš odavde, svira od detinsjtva a u njegovom orkestru su još Milutin Radulović iz Bakinaca, Ranko Zelenika iz Jablana i Borislav Todorović iz Riječana.
-Mnogo nas je došlo na ovaj susret ali su to sve starci ili stariji, nema dece. Najviše bismo voleli da se deca rađaju, da žive ovde jer su uslovi mnogo bolji nego pre, kada smo mi ovde rođeni, odrastali i školovali se. Vlast bi takođe trebala pobrinuti se da ne ostanu pusta naša lepa sela koja, ne gore kao u filmu ali umiru i nestaju ubrzano – smatra Radovan Bobić, godinama uspešan rukovodilac u laktaškim ustanovama i preduzećima a sada penzioner. Većina slavljenika su njegovi vršnjaci koje zov zavičaja neodoljivo privlači, zatvara krug na mestima iz kojih su davno krenuli, otišli u svet i drugačiji život a sada se vraćaju svojim korenima.
Kozaračko kolo
U Kozaračkom kolu, pored julske vatre u Riječanima bila je i starica Rada Trišić (85) koja se pohvalila da je noge dobro nose a zdravlje služi. – Ja sam ovde najstarija i ne predajem se. Ovde sam igrala u kolu odmah nakon oslobođena u Drugom svetskom ratu, kada je Kozara gorela. Opet sam ovde i srećna sam, doći ći da zaigram iduće godine. Kod mene nema predaje – samouverena je Rada do koje se u kolo uhvatila Savčica Rašljić a posle i svi ostali.
