UNA LEPŠA NEGO SENA

GRADIŠKA – Razgovore sa prijateljima u Gradiški hirurg Aleksa Sredić, rodom iz Novog Grada, obično započinje pričom o iskustvima sa klinika u Nemačkoj i Francuskoj ili poznanstvima u Turskoj, Španiji, Portugaliji, na azijskom ili drugim svetskim meridijanima.

On na široko govori o evropskim klinikama i bolnicama, gde je proveo nekoliko godina, usavršio široku oblast hirgije ali, za razliku od mnogih kolega i ostalih koji iz RS i BiH odlaze u svet, Sredić na to ne pomišlja. Zaposlen u gradiškoj Opštoj bolnici, gde se vratio posle usavršavanja u KBC-u Banjaluka, specijalizacije na Institutu za digestivnu hirurgiju Kliničkog centra Srbije, Univerzitetu „Fransoa Rable“ u Francuskoj, bolnicama u Parizu, Grenoblu, Ansiju i Šamberu… klinikama u Ludvigsburgu i Reutlingenu u Nemačkoj. Ovaj specijalista opšte i abdomenalne hirurgije koji govori francuski, italijanski, nemački i engleski jezik, učesnik svetskih kongresa i drugih stručnih skupova endoskopskih i dijagnostičkih procedura nije pokleknuo pred iskušenjima sveta nego odlučio da živi u svome kraju.

-Ovde je najlepše za život, volim naša mesta jer su ona, po prirodi ali i drugim lepotama ravnopravna sa Evropom i svetom. Nigde nema Une, pored koje sam rođen i odrastao i čija lepota nadmašuje Senu, niti plahovitog Vrbasa, čudesne Kozare, neponovljive Hercegovine, Trebinja, Mostara, Jajca, Bihaća, Banjaluke – priča Sredić poredeći i poslovne odnose u RS i BiH sa državam u koje, zbog stalnog učenja, godišnje odlazi više puta.


-Organizacija, disciplina, oprema, zarada, poimanja rada i života… sve je drugačije, apsolutno udaljeno i neuporedivo. Uslovi rada u svetu se drastično razlikuju od naših, Nemci ili Francuzi drugačije shvataju obaveze i drugačije se odnose prema poslu, tamo je sve postavljeno kako treba. Ovde se moramo uvek dovijati, snalaziti, svaki dan je novo iskušenje jer je neponovljiv – opisuje Aleksa svoju svakodnevicu u gradiškoj Opštoj bolnici koja je na dobrom putu da se, po uslovima rada, bar delimično približi Evropi, amda u geografskokm smislu je najbliža u BiH.


-U mladosti, kada sam razmišljao da ostanem u Evropi, život je drugačije odredio. Posle nisam imao odlučnosti da odem zauvek, nego samo na kratko i da se ovde vratim, da tu radim i živim primenjujući znanje iz sveta. Nije ovde mnogo toga uređeno, odnosi među ljudima često su problematični, nejasni i nedovoljno definisani u poslovnom smislu ali me ni to nije oteralo odavde. Ima i ovde lepote i sreće, kako god to ko razumeo – uverava Sredić kojeg putovanja, nakon napornog posla, oduvek privlače.

-Time sebe nagrađujem posle mnogo sati, znoja i truda u operacionim salama… Poslednjih meseci boravio sam duže u Turskoj, zemlji o kojoj sam imao predrasude ali sam se uverio da za to nisam imao razloga. Fasciniran sam organizovanošću i gostoprimstvom Turaka – opisuje naš sagovornik jedno od iskustava sa brojnih i čestih putovanja. On smatra da mladi u RS trebaju težiti kvalitetnijem školovanju, učiti jezike, boriti se za znanje, menjati anvike svoje nacije i društva, afirmisati svetske vrednosti ali ne potcenjiavti sebe i svoje vrednosti.

– Mi ružno i loše govorimo o sebi a nigde nema takve prirodne lepote, dobrih ljudi, gostoprimstva kao ovde ali mi to ne koristimo. Problem je u nedisciplini i lošim navikama. Moramo učiti omaldinu da menja uslove života ovde, da utiče na odnose, da gradi azjednicu i da bude gazda na svome nego sluga drugome u tuđini. To je naš zajednički zadatak i cilj, bar smatram da bi tako trebalo biti i zato nigde neću odavde – iznosi Sredić teoriju o svojoj zemlji.

Prijateljstva

Klinika Ludvigsburg pored Štutgarta u koju odlazim poslednjih pet godina, priča Aleksa Sredić, služi za obuku Univerziteta Hajdelberg. Tamo sam mnogo naučio od profesora Karela Čače i njegovih saradnika, doktora Klausa Vermana i Tomasa Kajzera. Moj domaćin koji mi je to sve organizovao je prijatelj iz srednjoškolskih dana i zove se Senad Mahmutović iz Bihaća. U Francuskoj najviše odlazim u Pariz i Šamberi…a oko toga mi pomaže moj bivši šef, doktor Huges de Fresno te kolega Kristijan Vasile.

0