GRADIŠKA – Hvaljen i kuđen, građen, rušen i uvek obnavljan, slikan kistom i okom, ljubljen rečnim talasima, opisan u pričama i pesmama, znameniti most na Savi kod Gradiške je večna inspiracija mnogih genracija.
Pošto je grad Servicijum, kako se zvala Gradiška, bio raskrsnica važnih rimskih puteva u prvim vekovima nove ere, kako je to napisao arheolog Esad Pašalić, od Salone na Jadranu prema provinciji Panoniji te od Siscije na zapadu prema Sirmiumu, veruje se da još od toga doba postiji most preko Save. Prvi most na Savi, preteča današnjeg od čelika i kamenih podzida kojim svakodnevno prelaze tone tereta i hiljade putnika iz Evrope i sveta, piše istoričar Husref Hadžialagić, bio je privremeni, pontonski ili sasatvljen od nekoliko većih brodova, međusobno povezanih koji su spajali dve obale. Prve mostove postavljala je vojska kako bi prešla na drugu obalu jer su često, kroz istoriju na dve obale bivala dva sukobljena carstva, dve sile i dve carevine.
-Među prvim vojnim formacijama koje su prešle Savu pontonima kod Gradiške pominje se vojska Ugarske Kraljevine, koja je psole pada Bosne 1463. godine osnovala Jajačku banovinu kako bi zaustavila prodor Osmanlija – ispričao je „EuroBlicu“ istoričar Hadžialagić podsetivši na podatak iz kasnijeg perioda, osamnaestog i devetnaestog veka te crteže austrijskih špijuna na kojima su prikazani pontonski mostovi na Savi preko kojih je u Bosnu prelazila austrijska vojska. O jednom takvom mostu iz 1878. Godine, kada je počela okupacija BiH od strane Austrugarske monarhije, ostavio je zapis strogradiški župnik Mato Mikić.
-Čete bijahu spremne preći svaki čas Savu te iščekivahu samo zapoved. U Staroj Gradiški (grad na hrvatskoj obali) imal je preći sedma pešadijska divizija koja je bila pod zapovedništvom princa Vartemberga… Bejašđe prevoz već sagrađen, tri velika šlepa jedan uz drugoga povezani te na njima most sasgrađen… – napisao je župnik Mikić.
-Zagovaranje izgradnje prvog mosta od dveta nije dovelo do uspeha spletom okolnosti. Navodno je još osmanska valst pred kraj svoje vladavine počela graditi most. Kada se došlo do pola Save, videlo se da je most prenizak te je srušen a prevoz se i dalje obavljao čamcima i skelom – ispričao nam je istoričar Hadžialagić čije svedočenje o zanmenitom mostu je dopunio Đorđe Mikić, hroničar Gradiške.
-Gradiščani su dvadeset godina molili osmanke vlasti da se izgradi most od čvrstog materijala. Pošto je obećano da će biti udovoljeno toj molbi, sastala se komisija uglednih Gradiščanaca da odredi precizno mesto gradnje mosta. Mešutim, nisu se mogli usaglasiti jer se većina borila da most izađe upravo pored njihovog dućana. Govorili su, kada neće biti tamo gde mi želimo, ne treba nam nikako – zabeležio je Mikić istorijsko kazivanje o mostu. Tek u Kraljevini SHS Gradiška je dobila prvi stalni most preko Save. Bio je polupontonski koji se rastavljao na sredini prilikom prolaska brodova. O gradnji i otvaranju toga mosta ostavio je zapis u Spomenici škole u staroj Gradiški učitelj Stjepan Durum.
-Za vreme školske 1921/22. godine počela se preko Save praviti drvena ćuprija iz Stare u Bosansku Gradišku. Prave je vojnici četvrtog pontonjerskog polubataljona pod konadom vrlog majora Nikole Kovačića – napisao je učitelj Durum svedočeći kasnije u svojim zapisima da je most završen 26. augusta 1922. godine. Tada se naplaćivala mostarina za vozila, robu i pešake za koje je cena bila polovina ondašnjeg dinara. Dugo se prepričavala anegdota o mostarini. Naime, na drugoj starni msota nalazila se gostionica u koju su Gradiščani rado dolazili. Dvojica ljubitelja dobre kapljice su otišli na piće. Sve su potrošili izuzev Pola dinara, što je dovoljno samo za mostarinu jednoga od njih. Tada su se dosetili da se pešaku prtljag ne naplaćuje, onda je onaj snažniji uzeo na leđa mlađega, spkovao ga u vreću i preneo preko mosta. Ipak, moderniji mostovi su iz novijeg perioda ali su oni, zbog stalnih ratova, ponajviše Drugog svetskog i psolednjeg rušeni ali i obnovljeni kao veliki čelični lukovi iznad široke i duboke vode koje meštani sa nepresužnom ljubavlju vole, njima se diče, o njima rado i često pričaju. Fotografije, slike, crteži, opisi u pričama i pesma uvek žive, u inat svium nedaćama i teškim vremenima.
Most pun uspomena
Najlepša sećanja o mostu zabeležili su znameniti Gradiščani, profesori Isidor Savić i Ranko Petković. –Kada dođe zima i sava se napuni vodom, most je izgledao visok, izdignut, naduven, pontoni su često stenjali od udar apnjeva ili drugih predmeta koje je bujicva nosila.Ljeti, kada je Sava mala, most je bio udubljen, sasvijen, utonuo… U jesen ili proleće, most je svakog dana bio drugačiji, prilagođavao se – napisao je profesor Savić.
0