GRADIŠKA – Starina Milorad Laloš odavno nema sabesednika u Gornjoj Jurkovici zato što je njegova generacija odavno pomrla a mlađi ne razumeju probleme koji ga muče i opsedaju.
Izuzetak su, veli, dve starice, Rosa Laloš i Radojka Gajić koje su takođe zakoračile u devetu deceniju ali, kako reče, one imaju svoje, ženske razgovore koji Milorada mnogo ne interesuju. Živim usamljenički, spruga je umrla a povremeno me obilaze sinovi koji, objašnjava ovaj vitalni i razgovorljivi starac, imaju preče poslove. Sve i svašta pamtim, od dana kada sam svet ugledao i prohodao pa sve do današnjeg dana. To me opterećuje i zato bih voleo manje znati i kraće vreme se sećati, zaključuje naš sagovornik spreman uvek za priču, ponajviše o svome selu pod Kozarom i njegovim ljudima.
-Imam mnogo posla u svome domaćinstvu, borim se koliko god me zdravlje služi i noge nose… Mogao bih zeca uhvatiti, samo da me neko uperi, da me usmeri za njim. Smatram da sam još pri zdravoj pameti. Možda u selu poneko i misli da sam prolupao u glavi i mozgu, da ne vredi gubiti vreme sa mnom ali za to mnogo ne marim. Nije se taj rodio ko bi selu valjao i udovoljio – opisuje nam Milorad Laloš svoje selo, komšiluk, navike i seosku istoriju.
-Najteže mi je što nemam s kim probesediti jer starci kao ja slabo vide, još slabije čuju pa sa njima ne vredi započinjati priču kao ni kavgu. Sa mladima nemam šta razgovarati jer oni se ne odvajaju od telefona a meni se čini da razgovaraju sami sa sobom – zaključuje Radovan svoju životnu filozofiju, poučen iskustvom iz sela u kojem živi od rođenja. Pored tople peći, na seoskom prelu u školi u Jurkovici, pričom nas vodi u vreme Kraljevine Jugoslavije.
-Uuuh, jooj, kako je onda bilo dobro a dinar vredeo. Voleo sam kralja Aleksandra kao i svi moji ukućani, mada sam više saznao iz priča o njemu jer sam imao samo dve godine kada je ubijen u Marselju. E, onda dođe rat, ustaše stigoše u selo u odvedoše sve koje su zatekli kod kuće ili spazili u žitu ili u šumi. Deca, stariji narod, sve je u Jasenovcu skončalo, to je bila velika tuga i pustoš od koje se još uvek nismo oporavili – govori Milorad o prošlosti svoga sela, opsednut snažnim emocijama i pomešanim osećanjima, poredeći različite životne etape.
-Kada je Tito stupio na vlast, sve je bilo vrednije, sa 20 jaja moglo se preživeti nekoliko dana, mogla su se prodati u zadruzi na Miladinovcu ili kod Mračaja, kod Pere Popovića a za njih dobiti novac ili zameniti za robu. Sada kokošja jaja dajem svinjama a ni oni ih više neće – setno o vremenu stvaranja nove države SFRJ pripoveda starina Milorad Laloš. Najviše žali što je selo gotovo opustelo i što u njemu nema naroda, nema dece. U školi, gde se povremeno okupljaju meštani je samo pet đaka a nekada ih je bilo i do stotinu.
-Tri učitelja su radila u Jurkovici, Milan Pavlović, Milan Crnogorac i učiteljica Vida Stanišljević. Ovde je vrvelo od graje i života jer se narod već šezdesetih godina prošlog veka uspeo oporaviti posle stradanja u Drugom svetskom ratu. Sada smo opet doživeli zlo vreme jer nema dece, gasi se život… Niti se rađaju deca niti mladi žele da žive u selu a nema ovde oskudice ni u čemu – uveren je Milorad Laloš čiju ispovest retko ko čuje i sluša.
Proslava u školi
U seoskoj školi,u Gornjoj Jurkovici, posle asfaltiranja puta okupili su se meštani, što je prava retkost a za Milorada tračak nade u bolje i srećnije vreme koje odavno priželjkuje ali mu se čini gag a neće niti može tako brzo dočekati.
