BIHAĆ – Lepote italijanskog Treviza, hrvatske Pule i Rijeke, gde je u prosveti i industriji zaradio penziju, nisu pokolebale Stevu Zorića da se vrati u rodno Lohovo kod Bihaća i ponovo iz ratnih ruševina podigne poharano imanje.
Stevo koji u zavičaju živi sa suprugom Zagorkom, poreklom iz Krnjaka na Kordunu, kaže da mu uvek hladni Ćaćin potok koji se, preko kamenja, stropoštava sa planinskog vrhunca Gradina, uleva novu snagu. Njegova voda je, veli, najslađe piće, posebno kada je zagrabi spojenih dlanova ili kakvom starom limenom čašom i utoli žeđ na velikoj vrućini, kao što je ovog leta.
-Iz Lohova sam u svet, na školovanje, za poslom otišao veoma mlad, tražeči srećniji život. Detinjstvo na ovim brdima, pored bistrih i plahovitih potoka koji se, sasvim blizu naših kuća, ulevaju u Unu, više sam proživeo u mašti i u snovima nego u stvarnosti – pripoveda Stevo Zorić pokazujući kavez za ptice na staroj trešnji pored kuće, istoj na koju se još u detinjstvu pre više od pola veka pentrao tražeči gnezda kosova, svraka, vrana, kreja… To mu je i sada u dubokom sećanju i lepim uspomenama. Ovaj profesor u penziji priznaje da jedino lekciju iz zavičaja, ispod Plješevice nije zaključio. Za hrabrost i odlučnost, kada su mnogi govorili, priznaje, da je povratak zapravo izbor za lošu ocenu on je sam sebi unapred upiso čistu peticu i krenuo da je opravdava.
-Morao sam ovde se vratim i na neki način, nadomestim davno propušteno vreme. To se teško može zaboraviti – ispričao nam je Stevo Zorić, profesor tehnologije metala koji je godinama, sa porodicom živeo u Hrvatskoj i Italiji. Sada, dok svi žure na morsku obalu, on već u rano proleće pakuje stvari u Rijeci, gde ima stan kreće u suprotnom pravcu, u Lohovo, u Bihać i Krajinu. Njegove kćerke, Olja i Nataša koje su završile visoke škole i rade društveno odgovorne poslove, žive u Puli i Zagrebu. Njima je zajedno sa suprugom Zagorkom preneo ljubav prema Lohovu, gde takođe dolaze, zavisno od vremena i obaveza. Stevo je iz ovog pitomog krajolika koji se ugnezdio između unskih slapova i planinskih masiva Plješevice otišao u đački dom 1965. godine u Bihać a potom u JNA pa na školovanje, u beli svet, kako se tada govorilo za siromašnu decu odlučnu da se penju više i otvaraju daljnje vidike, suprotno onome što je njima sudbina prvobitno odredila.
-Interesantno je da sam bio stipendista Opštine Kikinda. U to vreme, na fakultetu u Rijeci podneo sam zahtev toj opštini u Srbiji koja mi je, na moje veliko iznenađenje i zadovoljstvo, pozitivno odgovorila. U tom gradu radio sam dve godine radio kao profesor a potom preselio u Pulu, gde sam predavao u Tehničkoj školi – priseća se ovaj vredni penzioner i nostalgičar svojih životnih puteva. Oni su ga, posle velikog kruga koji se polako zatvara ponovo doveli u Lohovo.
-Sve je ovde bilo porušeno, avetinjski pusto, zaraslo u korov i šumu, u kupinu. Ipak, ovaj potok na kojem je nekada vodenica mlela a kukuzov hleb, kojeg smo u detinjstvu jeli u slast, širio miris po celom kraju, vratio me u svoje naručje. On mi je otvorio dušu čarobnim ključićem, kojeg sam kao Branko Ćopić svoga zlatnog petlića iz rane mladosti, pronašao negde u ovom grmlju, ispod kamena, u krošnji stare kruške čije korenje se napaja u potoku. Tako sam postao zarobljenik ove lepote – nostalgično, sa izraženim pripovedačkim i lirskim darom, opisuje nam Stevo Zorić svoju ljubav prema ognjištu, prema dedi Stevanu po kojem je dobio ime i koji odavno počiva na lohovskom groblju, prema brojnim rođacima i potomcima.
Puno dvorište
Pored Stevine kuće svoje imanje obnovio je i njegov brat Branko Zorić koji ovde, zajedno sa suprugom Mirom, provodi najveći deo godine. On je srećan kada mu u posetu dođu unuci iz Gradiške i Prijedora te ostala rodbina iz Banjaluke, Futoga, Beograda, Novog Sada.
-Ovde uređujem voćke, kosim travu, uvek ponešto radim i to mi daje snagu isto kao i supruzi Miri koja se diči svojom baštom. Ove godine rodilo je bolje nego ikada – kaže Branko Zorić koji je u svome dvorištu, ispred obnovljene kuće, okupio rodbinu i druge goste.
Milan Pilipović
0