ČETIRI DECENIJE OD ĐAČKOG RASTANKA


GRADIŠKA – Posle završetka “osmoletke” u Turjaku pod Kozarom pre četrdeset godina, biši učenici prvi put su se sastali početkom novembra ove godine.

Došli su iz mnogih krajeva terani bujicom emocija nalik na yavi;ajnu rečicu Lubinu gde su se igrali na putu do škole i natrag, lovili ribu i rakove, gazali rodnim voćnjacima i rascvetalim pašnjacima, gustim šumarcima. Janja Tadić je na susret genracije u Turjak doputovala iz Grčke, Stojna Cvijić iz Negotina, Josip Kurtović iz Karlovca, Mihajlo Jokić iz Minhena, DXragutin Borković iz Beča, Živko Subotić iz LJubljane… Dočekali su ih nastavnici Vasilije Borković, Stajka Gačević, Milorad Lasića, Stevanija Milošević, Nedeljko Janjić i Drago Kačavenda. Na prozivku osmog “A“, „B“ i „C“ odelenja stigli su i bivši učenici koje životni putevi nisu odveli daleko. Nada Stanišljević i Sava Jokić žive u Trnovcu, Draginja Blagojević u Grbavcima, Stevo Babičić u Gradišci, Živko Šmitran u Kozari, Miroslav Dakić u Jurkovici…


-Mislio sam da nikada neću ostariti a vi, dragi moji učenici, da nikada nećete odrasti. Davno je bila 1978. godina a meni se čini da je sve bilo skoro, juče, ove jeseni ili minulog septembra, kao novo jutro posle duge, u bunilu prespavane noći – kazao je bivši razrednik osmog “A” Milorad Lasića, nakon što se latio spiska i olovke te započeo prozivku svojih učenika. Svako od njih je imao šta reći o školskim danima, drugaricama i drugovima iz klupe i učionice.


-Veliki je to krug potkozarskih sela odakle su đaci išli u turjačku školu. To su Grbavci, Dragelji, Jazovac, Donja, Srednja i Gornja Jurkovica, Užari, Torlak, Mičije… To je krug od stotinu kilometara, sela su bila puna djece a Turjak centar. Te 1978. godine školovanje je u jednoj generaciji završilo stotinu učenika – seća se Mihajlo Jokić poreklom iz Trnovca koji više od trideset godina živi u Nemačkoj.

Nastavnici su bili strogi, kaže Jokić, podsetivši da je njegova majka često zahtevala od razrednog starešine Vasilija Borkovića, inače nastavnika matematike, da njegovo učenje i vladanje “koriguje” motkom ili kajišem.


-Kaže moja mati, Vasilije, tuci ga gde god stigneš, ruka ti se pozlatila ako zadaću nije napisao ili lekciju naučio. Ja nemam vremena da ga kontrolišem jer sam stalno na njivi, u štali – ispričao je Mihajlo Jokić, jedan od inicijatora đačkog susreta u Turjaku. Većina njegovih školskih drugova napunila je 55-godinu, bave se različitim poslovima i svi su, uverava nastavnik Vasilije, časni i primerni u svojim sredinama. Živko Žmitran iz sela Kozara pohvalio se sa petoro unučadi koja žive u ovom selu slavnog imena.

-Čini mi se da sanjam najlepše snove jer me susret sa školskim drugovima i nastavnicima vratio u bezbrižno i srećno detinjstvo puno maštarija. Seo sam u klupu sa školskom drugaricom Stevanijom Adamović, na isto mesto odakle smo se tužni zbog rastanka sa svojom školom, rasuli po svetu pre četrdeset godina – priča setno Živko Šmitran, jedan od poslednjih čuvara svoga zavičaja. Stevi Babičiću iz Grbavaca koji se skućio u Gradiški, posle školskog zvona koje je označilo ulazak u učionicu, steglo se grlo.

-Sreća i tuga su me istovremeno obuzele. Setio sam se umrlih i poginulih drugarica i drugova, koji nisu imali sreću da dočekaju ovaj susret – kazao je Babičić koji je mesecima tragao za školskim drugovima, njihovim adresama i telefonskim brojevima. Posle su svi, uz muziku, igru, pesmu i punu trpezu, kao na maturskoj večeri, do kasnih sati prebirali po uspomenama i vremenu koje ne neprimetno, zauvek prošlo.

Djačke milošte

Nastavnice Stevanija Milošević i Stajka Gačević sećaju se da su učenici njima donosili milošte, torbe jabuka, dunja, trešnja i drugog voća. –To je mirisalo, bilo veoma ukusno a nama drago iz ruku naših učenika koji su to voće peške nosili po nekoliko kilometara. I sada se, posle toliko godina, sećamo ovih lepih milošta – kazale su nam bivše nastavnice Stevanija i Stajka koje su već dugo u penziji.

 

0