GRADIŠKA – Uz harmoniku, zdravicu i pesmu, zastave koje se u rukama putnika vijore na potkozarskom povetarcu, kolona automobila uz zaglušujuće sirene ispunila je dvorište i obližnje njive Aleksandra Šljivara u Jazovcu kod Gradiške.
Na četvrtom susretu Šljivara okupili su se srodnici istog prezimena iz Dobrog Sela kod Bosanskog Petrovca, Golubića kod Knina, sela Zebe u opštini Bosansko Grahovo, Jablanice, Podgraca i Jazovca kod Gradiške. U tim krajevima oni su najbrojniji ali ih ima i u drugim mestima u regionu, Evropi i svetu. Slavko Šljivar je u Jazovac doputovao iz Zadra, gde takođe žive Šljivari. On je drugi put ovde, kaže, a sa njim su došli brat i stričevići.
–Ovo je za mene sve novo, drago mi je zbog sureta i poznanstva a potrudiću se da doprinesem čuvanju naših porodičnih veza – naveo je Slavko, mašinski inženjer u penziji. Aleksandar Šljivar, koji je u svome lepom i prostranom domaćinstvu, zajedno sa suprugom Dragicom i dvojicom sinova,
dočekao srodnike, seća se reči dede Luke koji je u dokolici često govorio da su njihovi preci iz Bosanskog Petrovca.
– Ponavljao je da smo mi „kuja od Petrovca“. To je nama, deci u to vreme bilo smešno i zagonetno ali nam je on uvek objašnjavao da to ukazuje odakle potičemo. Deda Luka je želeo da ode u taj kraj i upozna Šljivare. Nije u tome uspeo. Zato smo mi, njegovi potomci, ispunili zavet – otkrio je Aleksandar tajnu porodičnih korena. Prema dedinom pričanju, kaže Aleksandar, Šljivari su iz Dobrog Sela kod Bosanskog Petrovca doselili u Jazovac pre vek i po.
-Šljivari su se posle razgranali u Mašiće, Jablanicu i Gradišku… Neki su odavde dospeli u Kanadu, Australiju, Ameriku i drugde po svetu a ja sam tri decenije u Firenci, u Italiji – napominje Aleksandar Šljivar ukazujući na vrednosti susreta koji se ne smeju prepustiti zaboravu.
-Ovo je veliki dan za sve nas, zbog dece kojoj trebamo i moramo pričati ko su, odakle su, kojem porodičnom stablu pripadaju. Mome starijem sinu Stefanu o tome pričam a i mlađem Oliveru koji ima samo mesec dana, to ću reći kada bude mogao shvatiti moje poruke – otvoreno, sa mnogo emocija i gostoljublja, izneo je Aleksandar svoje stavove među brojnim gostima. Irena Šljivar, rodom iz Bosanskog Petrovca živi u Banjaluci i raduje se ovim susretima. Ona smatara, po pričanju svojih predaka da prethodna stepenica u traganju za porodičnim korenima vodi u Golubić kod Knina.
-Susreti su nas oplemenili, upoznali, približili zajedničkim precima. Prvo smo se okupili u Grahovu, potom Podgradcima kod Gradiške, prošle godine bili smo u Petrovcu i sada u Jazovcu i Banjaluci. Od detinjstva slušam priče o Šljivarima, njihovom poreklu, srodnicima i njihovoj prošlosti kroz vekove – prisetila se Irena. Radislav Šljivar iz Jablanice je u Jazovac došao sa suprugom, dvojicom sinova i unukom koji ga u stopu prati.
– Ništa me u životu nije usrećilo kao ovo. Tome se radujem cele godine. Pre sam tragao za našim korenima, tražio Šljivare svuda po Krajini. Inače, da vam kažem, mi Šljivari volimo žene i piće, po tome nas prepoznaju. Karakteristično je da nas venčane žene, u inat takvim sklonostima, ne napuštaju. Kod mene je sve skladno jer kako kaže moja Marija, to je zakon, ne protivim se ni u kakvoj situaciji – šaljivo sebe i svoje ukućane opisuje Radislav Šljivar, poštar u penziji.
Prezivali se Predojevići
Goran Šljivar iz Jazovca veli da su Šljivari kao sav običan narod ali skloni sabornosti, međusobno solidarni i druželjubivi.
-Prezime nismo dobili po voćki šljivi, niti po rakiji od šljive a nije nas po glavi udarila šljiovova grana nego je to bio nadimak nekog našeg pretka u Golubiću kod Knina koji se prethodno prezivao Predojević. Pod tim prezimenom oni su pobegli od Turaka iz Crne Gore prvo se nastanivši u Trubaru kod Drvara. Novo prezime zapravo je uzeto da bi Turcima zavarali trag – zaključio je Goran Šljivar srećan što ovim susretima oživljava uspomenu, među ostalim, na dedove i pradedove…
-Gotovo svi Šljivari slave Alimpije kao krsnu slavu, što je još jedan dokaz da smo istog porekla – uveren je Goran Šljivar.
