Rodnu Gornju Dragotinju, živopisno naselje na pola puta između Prijedora i Novog Grada, sa statusom kneževine i maštovitim stanovnicima, ovekovečio je Simo Brdar, scenarista, režiser i književnik.
Simo je svoje uspomene pretočio u pesme i pripovetke a svoje zemljake, težake, radnike i ratnike, smestio u dokumentarne filmove koji putuju svetom i pronose priču o Dragotinji i Dragotinjcima. Moje priče su serije života, kaže Simo Brdar, tamo gde se odbacuju predmeti, ljudi i događaji, gde, naizgled ozbiljan svet ne vidi ništa a kamo li da navraća tamo. Upravo tu nalazim, čuvam i šaljem u svet obilje priča, koje privlače pažnju, čak i stranaca. Dragotinjci, utvrđuje Simo karakter svojih zemljaka, imaju jasne stavove, svoju kulturu, filozofiju, navike i običaje koji se po mnogo čemu razlikuju od drugih mesta u pitomom Potkozarju.
-Neki Dragotinjac, da mu ne pominjem ime, ni njemu ni drugima, imao je malu štalu, rekao bih štalicu i još manju kućicu. Laste su, vredno donoseći pržinu, izgradile zid lepeći kojekuda svoja gnezda, jer su u toj štalici osetili dobrodošlicu, ljudsku toplinu i sirotinjsko gostoprimstvo. Krov je bio od raži a na mestima gde je strunuo i propuštao vodu, domaćin je postavio table od razvaljenih limenih konzervi. Kada se nad Dragotinjom stušti nevreme, kada pljusne kiša, zveket tih limova kojima je iskrpljen krov, čuje se daleko. Taj Dragotinjac, usputno rečeno, brižan roditelj dvoje dece, ćutljiv i skroman, izgledao je vrlo zapušteno. Njegova brada je bila jaka i pravna kao strnokos, ali kada je odlazio u Prijedor, oblačio je američko prugasto odelo, kljunaste cipele i belu košulju. Za tu priliku bio je izbrijan i sa gospodskim manirima, sasvim drugačiji nego kada je kod kuće ili u selu. Kada bi mu se, bilo ko iz Dragotinje obratio u Prijedoru, u toj gradskoj vrevi i gužvi, pravio se da ga ne poznaje i uvek, na zapitkivanja, odgovarao na nemačkom jeziku. Ovaj jezik je naučio boraveći u zarobljeništvu tokom Drugog svetskog rata – pripoveda Simo u Kozarskoj Dubici, gde najduže boravi, gde se davno skućio i radni vek proveo. O svojim Dragotinjcima, uvek rado govori izazivaju neverovatnu znatiželju slušalaca.
-Prvih poratnih godina, isti ovaj čovek iz pređašnje priče, dobio je kravu simentalku, kao deo međunarodne pomoći. Tada su ga snašli veliki, naizgled nerešivi problemi jer je štalica bila podešena, posebno ulazom, za sitne krave buše. Simentalka je, uz veliku ceremoniju, prepravku ulaznih vrata i vezova na koritu, na jedvite jade ušla unutra. Nije se usuđivao, ni on ni njegova žena niti deca, da je izvedu vani. Nisu znali kako psole da je uvedu unutra. Ipak, kada se tako uglađen po evropskom modelu i nemačkim manirima, vratio sa sajma iz Prijedora, dočekao ga je neverovatan prizor kojeg i sada prepričavaju u Dragotinji. Njegova simentalka je pasla pored kuće na livadi i na dugačkom lancu za sobom vukla sirotinjsku štalicu od drvenih brvana i raženog krova – slikovito Simo prikazuje jednog od svojih zemljaka, stanovnika na daleko čuvene kneževine. U gimnaziji „Aleksandar Seregejević Puškin“ u Kaunasu, u Litvaniji predsatavljena je Simina priča, „So i mesečina“.
-Deda i unuk imali su mlinsku, vodeničku smenu, bio je njihov red, tako se govorilo u Dragotinji. Došli su noću, deda je nosio vreću, unuk vrećicu, deda sekiru, on sekiricu. Zasuli su žito u koš, usitnili drva i naložili vatru. Od prve šake kukuruzovog brašna napravili su kolač. Starina je poneo malo rakije, rakijice šljivovice da se ugreje, da rastera san i stravinje. Kada su počeli da jedu, režući tablu slanine na drvenom panju, shvatiše da ništa nije slano a so nisu poneli. Noć je bila okupana srebrom od mesečine, kroz vrh brvna na vodenici, padao je snop svetlosti. Deda je, ćutke i bez objašnjenja, otkinuo komadić toplog kukuruzovog kolača opojnog mirisa, umočio u mesečinu a isto je uradio u unuk. Pogledali su u neverici jedan drugoga, a kada su stavili zalogaj u uststa, učinilo im se da je slano, slanije nego ikada pre. Slatko su jeli i o tome posle godinama pričali u svome selu, mada im je malo ko verovao – kazao nam je Simo. Ipak, daleko od Dragotinje, u sasvim novo vreme, priča je dobila drugačiju dimenziju.
-Reakcije učenika, gimnazijala u Kaunasu, na ovu priču, bile su veoma zanimljive. Oni su razvili razičite teorije o dedu i unuku, govoreći čak da je sve to sasvim moguće. Tvrdili su da, po zakonima fizike, mesec utiče na morske plime, podsećali da je more slano, i da je, po logici, i mesečeva senka slana. Mesec se napije morske vode a mesečinom so prosipa svuda, pa i u dragotinjsku vodenicu, stvarajući čudesnu romantiku – pohvalio se Simo, srećan što glas o njegovom selu, leti kao ptica, na sve meridijane sveta, na istok, na zapad ali i hladni sever.
-U školu sam pošao, koju godinu posle Drugog svetskog rata, gde su se u istoj klupi zaticali stric i sinovac, sin i otac, dečaci prvaci, sestići i njihovi ujaci… Školsko gradivo niko od nas nije shvatao niti doživljavao na isti način. Jedan od tih preraslih đaka je posebno zavoleo, ćirilično ili azbučno, veliko slovo „Ž“. To je bilo u vreme raspada zadružnih domova, kada su svuda bile rasute knjigovodstvene stavri, teke, nama nepoznati predmeti i izbledeli računi. On se tako dočepao jastučića za pečate i tinte, onda na kartonu izrezao ćirilično slovo „Ž“. Taj kartonski okvir sa šupljinom slova u vidu slova „Ž“, neprestano je premazivao tintom. Tako je slovo „Ž“ postalo opšte prisutno svuda po selu, gde god ga je bilo moguće oslikati. Zidovi naše škole bili su bogato okićeni slovom „Ž“ kojeg ni poslužitelj, krečom za vreme raspusta nije mogao zakrečiti. Tog anšeg druga, oslovljali smo, samo „Ž“, ne pominjući ni ime ni prezime. Tako je i na drugi svet, daleko od rodnog kraja, otišao kao „Ž“ – setno o svom školskom drugu pripoveda naš sagovornik. Posle kratke stanke, nastavlja sa puno emocija.
-Godinama je slovo „Ž“ premazivano raznim farbama, vreme je prolazilo, priča bledela ali slovo nije. Uvek je gdegod iznova se pokazivalo. Nedavno, kada su došli majstori da skidaju slojeve zida odavno napuštene stare škole u Dragotinji, primetili su, rekoše, znakove u plavom, kao nejasne ornamente. Verovali su da je to neka kulturna ostavština, možda bordura freske, međutim, tajnu je, sasvim slučajno otkrio narator i pisac dragotinjskih priča, tojest ja. Saznavši za ovu priču, jedan od potomaka dragotinjskog đaka koji živi u Americi, takođe noseći nadimak „Ž“, sklon umetnosti i majstorluku, počeo je da ovo slovo, kao očevo zaveštanje, koristi kao motive u izradi tapeta, ograda, drvenih stubova, ukrasnih predmeta…. Tako, zahvaljujući jednom slovu, jednoj priči iz Dragotinje, duh moga školskog druga „Ž“ živi u Americi, daleko od našeg zajedničkog zavičaja – kaže Brdar čije priče su kreativne i teraju na razmišljanje.
– Setio sam se svoga dede, nedavno u Muzeju savremene umetnosti u Geteborgu, razgledajući bicikl sa prenosom na oba točka. O nečem takvom maštao je i on, tražeći moj stav i mišljenje. Pokušavao je napraviti identičan bicikl, ubeđen da će prenos biti duplo bolji, da će lakše ići uz brdo. Nikada nije dobio priliku da praktično oproba svoje maštarije. Videvši muzejski primetak, shvatio sam da ima smisao ali nema funkciju – opisuje Simo i svoga dedu, koji je takođe. svakim svojim potezom raspaljivao maštu svojih najbližih, ponajviše dece.
-Mi Dragotinjci, stigli bismo mnogo dalje u svet i uradili više, da na prvom koraku, u urbani svet nismo ušli nekako leđima, unazad, leđima a ne licem. U voz koji je prugom pored Une putovao prvo za Novi, mada je naše krajnje odredište Prijedor, ulazili smo kao sav ostali svet, licem ka lokomotivi. Ali, ne lezi vraže, u tadašnjem Bosanskom Novom, gde je većina putnika izlazila, železničari su menjali lokomotive, i voz gurali natrag. Tako smo samo mi iz Dragotinje u Prijedor putovali okrenuti ka Novom. Upadali smo u grdne neprilike, izlaskom na stanicu, jer nams e sve u glavi okretalo, bili smo zbunjeni, izgubljeni u prostoru. Sve što bi trebalo da bude desno, nama se činilo da je levo, što je bilo gore, sada je dole, i sve, nam izgledalo izvrnuto,, kao da je neka snažna ruka grad izokrenula preko noći – utvrđuje ovaj pisac, pesnik, pripovedač i kovač bisernih ogrlica svoga sela, preko kojih se prelamaju zrake mesečine.
-Dragotinjsko groblje čuva uspomenu na mnoge meštane koji su tu sahranjeni. Jedan od njih, za života našao je splošten kamen koji je pri vrhu imao rupu. Smatrao je ovaj kamen sasvim primerenim za svoju nadgrobnu ploču i večno počivalište. Godinama je sa velikom pažnjom, da štogod ne pokvari, obrađivao rupu u kamenu, da dobije potpuni krug. Kasnije je kamen postavio na seosko groblje, gde je psole i sahranjen. Često je govorio da kroz tu rupu, najbolje vidi mesečinu nad Dragotinjom.
Kneževina
Proglašenjem Gornje Dragotinje za kneževinu, hteli smo da joj udahnemo novi život, smisao postojanja i zalog za lepšu budućnost, podsetio nas je Simo na iskrenu nameru za spas Dragotinje. O njoj brinu knez, kneževa garda, počasni građani i ambasadori.
-Hteli smo da ovo selo živi, da sačuva prirodu, rečice, potoke, vodenice, njive i pažnjake, svoju istoriju i vatru na ognjištima – pričao je Ostoja Knežević, jedan od dragotinjskih kneževa. Ovde su ponosni na ostavštinu dragotinjskih slikara Branka Miljuša i Saše Milića.
Himna Gornje Dragotinje
Dragotinjo, dragostinjo moja, rano ljuta iz ljutoga boja,
Zoro rana u svakome danu, kapi rose na majčinom dlanu,
Dušo moja nemira i mira, pričo stara ćaćinog šešira.
Dragotinjci i na kraju sveta, opričajte dragotinjska leta,
opričajte i kćeri i sinu, dragotinjske pesme i tišinu.