GRADIŠKA – Starica Jeroslava Kijevčuk iz Čatrnje kod Gradiške, koja uveliko gazi devetu životnu deceniju, ne odvaja se od svoga cveća u vrtu ispred kuće.
Jeroslava samo na kratko, noću dok spava, nije u cvetnjaku. I tada, veli pognuta od godina i teškog života, sanja mirisne ruže svakojakih boja. Ona ih svakodnevno, pre izlaska Sunca počinje okopavati, čupati travu oko njih, zalevati, uređivati redove da sve bude ravno i pravno, ne mareći za vreme, vrelinu ili kišu… Satima se Jeroslava, rođena u Ćelinovcu pod Kozarom, ne odvaja od motike kako bi sve u njenom vrtu bilo što lepše, zanosnije, raznovrsnije, bujalo i stalno cvetalo. Ko voli ruže, živi duže, iznosi Jeroslava svoju teoriju iz cvetnjaka. Ona retko razmišlja o bilo čemu drugom, osim cveću. Nju ne interesuju teme o prolaznosti života, starosti, bolesti i koječemu što opterećuje njenu generaciju ili druge, mnogo mlađe. Ona samo razmišlja o svome cveću, njemu se raduje prateći svaku promenu, svaki milimetar kojim napreduje i širi se poput bašte slezove boje iz Ćopićevih pripovetki.
-Dok spavam, cveće a sa njime i trava rastu. Bilo je dovoljno kiše, zemlja je vlažna i iz nje sve buja. To odgovara cveću, ne moram ga zalevati ali sa njim raste i korov, trava, sve gura iz zemlje samo se ja sve više povijam zemlji, kao da me ona sebi zove. Ne predajem se, ne razmišljam o lošem i ružnom nego samo o lepotama, svome cveću koje širi miris na sve strane – opisuje Jeroslava svoju svakodnevicu, svoju opsesiju. Ljubav prema cveću kod nje je, veli, još u detinjstvu, pre Drugog svetskog rata, pobudila majka Anka.
-Moja mama je uvek htela da naše dvorište u Ćelinovcu pod Kozarom, odakle smo davno doselili u Čatrnju, izgleda lepo, da narod koji prolazi ima šta videti, da to zapazi i posle priča. Mama je umrla pre nekoliko godina a ovaj cvetnjak ona je osnovala, neke vrste posadila a ja ih i sada negujem – veli Jeroslava srećna zbog našeg interesovanja za nju i njeno cveće u kojem redovno dočekuje izlazak ali i zalazak Sunca.
-Nemam ni penziju, ni socijalnu pomoć ali se ne žalim. Imam svoje cveće. Ponešto i prodam, uvek neko dođe, zaustavi se u prolazu, kupi po koju ružu, daje marku ili dve. Meni je to dovoljno jer ne trošim mnogo, malo imam, skromno živim, malo trebam. Cveće često poklanjam komšijama ali uz uslov da ga zarade kopanjem. Svako ko okopa grm ili dva, može poneti sveća koliko mu treba – objašnjava ova starica svoje životne principe. Ona priča da svakog proleća, kada dođe vreme da se sadi cveće, seme na poklon dobija iz inostranstva.
-I ovde u Čatrnji, kao nekada u Ćelinovcu, moja kuća je pored puta, kojim svet, narod, uvek prolazi, tutnje vozila, auta i kamioni ali se uvek poneko i zaustavi. Oni svraćaju, upoznavaju se i posle mi šalju, donose seme ili sadnice cveća. Osim ruža, najviše volim peruniku. To cveće volela je i moja pokojna majka Anka koja je peruniku prenela ovde iz Ćelinovca i ona odavno raste i cveta – priča, ne ostavljajući motiku, samo ponekad pogledom nas prati, udovoljavajući našoj znatiželji. Žali, napominje, što nismo došli kod nje pre mesec dana, kada je, veli, sve bilo u punom cvetu.
-To je bilo neopisivo, ko god je bio, nije mogao da se načudi kako mi cveće ide od ruke. Sve što posadim, niče, prima se i raste. Nećete mi verovati da sa cvećem treba razgovarati, pričati mu lepo i svakog dan, kao ljudskom stvoru ponavljati da ga volite i da mu se radujete. Ono će uvek uzvratiti lepotom, podariti sreću. Svaki pup ili novi listić će lepotom i mirisom nagraditi, uzvratiti za pažnju i ljubav koju mu poklanjam – iznosi ova starica svoju terotiju o cveću i životu.
Uvek u cvetnjaku
Meštani Čatrnje kažu da Jeroslava gotovo celi život boravi u cveću, da je tako radila i njena majka i svi ovde po tome ih poznaju i pamte.
-Uvek je Jeroslava u cveću, to je njena stalna tema, ništa drugo je ne interesuje. Pozitivno razmišlja i ponaša se, možda je u tome ključ njene dugovečnosti kao što je i pokojna Anka umrla na pragu stote – pričaju u Čatrnji.
