GRADIŠKA – Jelka Babić iz Sovjaka pod Kozarom je svome sinu Petru, tokom ofanzive na ovu planinu opsanu nemačkim i ustaškim obručem jula 1942. godine ponavljala, ti si Petar Babić iz sela Sovjaka, ti si Petar Babić iz sela Sovjaka…
Želela je Jelka, videvši kolone dece, malih Kozarčana na putu u logore smrti tadašnje NDH-a iz kojih se većina nije vratila, da njen sin ne zaboravi svoj identitet, da mu se u pamćenje duboko ureže njegovo ime, prezime, njegovo malo selo. Mnogo godina kasnije, Petrov sin Aleksandar, bivši diplomata a sada stručnjak u tehnološkom sektoru u Sietlu, pisac, slikar i novinar objavio je na engleskom jeziku knjigu o svome ocu. Petar Babić je imao osam godina kada je odveden u logor Stara Gradiška a posle u Jastrebarsko, započeo je Aleksandar priču o glavnom junaku svoje knjige, predstavljene početkom jula u “Kulturnom centru” u Gradiški.
-Posle oslobođenja logora, on je dospeo u Staru Pazovu u Srbiji gde je usvojen. Ipak, moja baka a njegova majka Jelena pronašla ga je pomoću Crvenog krsta. Tada je moj otac Petar imao 13 godina. Nije se vratio na Kozaru, u Sovjak, nego dospeo u Beograd, završio Filozofski fakultet i radio u BIGZ-u. Umro je 1998. godine – priča Aleksandar o svome ocu pokušavajući da pronađe još ponekoga iste sudbine, iz istog kraja. Jedan od poslednjih bivših logoraša je slikar Boro Prpoš, takođe iz Sovjaka koji je emotivno doživeo susret sa Aleksandrom, čijeg oca je poznavao.
-Petar se stalno trudio da glas o Sovjaku i malim Kozarčanima u ratu, njihovim patnjama, putuje po svetu. Tu misiju, uz podršku moje supruge Amerikanke i dve kćerke, ja sam nastavio. Zato Sovjak kao duhovno vrelo i zavet moje porodice, svake godine posećujem – ispričao nam je Aleksandar. Deca sa Kozare u Drugom svetskom ratu podseća Aleksandar, bila su izložena brutalnom mučenju, ubijana su, pokrštavana u katoličku veru, dobijala druga, lažna i tuđa imena…
-Bio sam u Muzeju holokausta u Vašngtonu, čitao imena žrtava logora Jasenovac i tamo pronašao mnogo stradalnika iz kraja moga oca… To je u meni pokrenulo lavinu želje da pišem o svojim Babićima i svima koji su doživeli strahote u Jasenovcu. U jednoj školi u Sietlu, na predlog moje kćerke, pričao sam o iskustvima svoje porodice – izneo nam je Aleksandar pojedinosti svoje misije.
Učenici su, priča, crtali moju baku Jelenu kako trči za kamionom u kojem odvode njeno dete, moga oca koji doziva mamu, pokušavali grafitnom olovkom dočarati njen jecaj, udaranje u prsa i padanje u nesvet dok je ustaše brutalno udaraju kundacima pušaka i odvode na drugu stranu. Crteži vršnjaka njegove kćerke na Aleksandra su delovali potresno, podstakli ga na novi medij, na strip u kojim je, pored teksta dočarao detinjstvo svoga oca, bake, kozaračke dece…
-Sekvencijalna umetnost čini osnovu moje knjige. Svi znamo za stripove i njihove poruke, populaciju kojoj su namenjeni. Ipak, nedavno su počeli da se pojavljuju umetnici koji pomoću stripova govore o pravim, važnim temama – podseća Aleksandar. On je knjigu “Moje ime je Petar Babić…” poklonio prijateljima, institucijama, školama u Americi i svetu. Grafička novela “Moje ime je Petar Babić iz sela Sovjaka” postala je deo arhivske biblioteke u Memorijalnom muzeju holokausta SAD u Vašingtonu.
-Moji prijatelji u Americi razumeju moju poruku, mada o svemu ne znaju mnogo. Čak su neki išli u muzeje da bi dopunili to znanje, da bi upoznali srpsku istoriju i kulturu – ophrvan emocijama pričao je o svome ocu.
Pisma malih logoraša
Petar Babić nije sinu o svome logorovanju, da nebi dirao u bolna sećanja niti potomke opterećivao zlom koje ga je snašlo u detinjstvu. Teran znatiželjom, u detinjstvu, kaže Aleksandar, ja sam kradom otvarao očeva pisma. Pisali su mu bivši mali logoraši tragajući za svojim identitetom. Posebno je za mene bilo interesantno pismo Udruženja dece preživelih logoraša. Onda sam mu rekao, pa ti si bio u ratu, zašto ne pričaš o tome. Kada je popustio mojoj znatiželji, zanemeo sam, emocije su izašle iz mene i one jačaju godinama.
