DERVENTA – Među brojnom pesničkom družinom u Derventi, koja često organizuje literarne susrete i stihom opisuje ovaj posavski kraj i njegove ljude, građevinski radnik Slobodan Lejić (41) se izdvaja po životnom opredelenju i iskustvu.
On godinama zida kuće i zgrade, šaluje i betonira terase, oblikuje krovove višespratnica, kopa kanale i radi druge teške fizičke poslove. U njegovim rukama tokom dana su kramp i lopata a naveče olovka i papir.
Slobodan je napisao mnogo pesama, objavio u više časopisa a zastupljen je u zbornicima Srpskog književnog kluba „Vihor“ iz Dervente. Nedavno je nastupio na međunarodnim Ilindanskim susretima „Proljača 2018“, kada je, pred brojnom publikom i kolegama čitao poeziju u gradskom Domu kulture i na visećem mostu na Ukrini.
-U svet poezije ušao sam stidljivo, nesigurno, strahujući da svoje stihove pokažem bilo kome. U svesci punoj poezije, ispisane u samoći, pronalazio sam svoj lirski svet kojeg nisam želeo da poruši neki bolji znalac pisane reči. Ohrabrio me ipak Savko Pećić Pesa, pesnik koji je pročitao nekoliko mojih pesama – otkrio nam je Lejić svoju literatnu preokupaciju, tokom nedavnih pesničkih drugovanja u Derventi sa kolegama iz celog regiona. Većina pesnika, prikča Lejić, bavi se poslovima bliskim literaturi, radi u školama, bibliotekama, državniom institucijama…
-Završio sam ugostiteljsku školu ali sticajem okolnosti, u želji da što pre počnem raditi i zarađivati za život, umesto tacne i belog mantila, dohvatio sam mistriju, budak, lopatu… Shvatio sam u tom ambijentu da težak život, naporan rad, rano ustajanje i kasni odlazak na počinak u talentovanim stvaraocima bruse umetnički odnosno poetski izraz – opisuje Slobodan Lejić svoje poimanje života i poetskog stvaralaštva. Njegove pesme zato su većinom socijalnog karaktera, u njima preovladavaju rime i slike vrednih radnika, seoskih težaka, opisi prirode i čoveka, njegovih emocija, strepnji i stremljenja ka boljem i lepšem svetu, maštarija iz detinjstva i prošlosti. Ovaj pesnik, kaže, često je neshavćen ali ga to ne obeshrabruje.
-Na gradilištima kolegama recitujem svoje pesme. Oni uglavnom ćute ili šaljivo komentarišu da ne smišljam pesme dok radimo, da se posvetim poslu a nakon toga da pišem. Mnogi su u početku nepoverljivi, valjda misle da poezija, knjiga, priča ili pesma nisu za radnika, da on nije predodređen da ih piše – poverio nam je Lejić svoje poetske i životne dileme. On pripremas i prvi knjigu “Pomoli se za druge i za sebe”.
Prijateljstvo sa pesnicima iz Slovenije
Slobodan Lejić je, kaže, dobio podršku od kolega iz Slovenije, članova Udruženja srpskih pisaca. Sa Sašom Gajićem, poreklom iz Miljevića kod Gradiške koji živi i piše u Sloveniji te predsedava pesničkom asocijacijom u toj zemlji, dogovorio je zajedničke nastupe i knjige.
