GRADIŠKA – Strašno svedočenje o mučenjima u jasenovačkom logoru NDH-a, tokom Drugog svetskog rata, reporteru “EuroBlica” izneo je Ilija Ivanović (89), jedini živi akter proboja jasenovačkog logora u aprilu 1945. godine.
Ovaj bivši učitelj u potkozarskim selima i srednjoškolski profesor u Zenici, u Jasenovcu je proveo nešto manje od tri godine. Doveden je u trinaestoj godini iz rodnih Gornjih Podgradaca, u kolonama dece a posle proboja u kojem je, velikim čudom sudbine ostao živ, vratio se 26. aprila 1945. godine. U inat poodmakloj životnoj dobi i neopisivoj patnji u logorima smrti, Ilija je sačuvao bistar um a njegovo sećanje je jedinstvena filmska priča koja pleni, ostavlja bez daha svakog slušaoca. On sa suprugom i sinom živi u porodičnoj kući u Žeravici kod Gradiške, gde je radao pristao da za “EuroBlic” iznese svoju ispovest o tamnovanju u Jasenovcu, odakle je pobegao 22. aprila 1945. godine.
Ilija kaže da su, u potpunom beznađu, poslednjih logoraši uz povike sloboda ili smrt jurnuli na vrata, psole dugo i tajnovito pripremane akcije. Njih više od 1.000 pokošeno je rafalima već na prvom koraku ali se, on zajedno sa stotinjak logoraša domogao šume i slobode.
-Gledajući često Sunce kako izlazi iza oblaka, stalno sam gajio nadu i veru u čudo, da ću se spasiti. Zar da sutra ne vidim taj izlazak. Gledao sam i plave visove Kozare u daljini. Tamo su Pod¬gradci. Tamo je sloboda. Tamo je majka, sestre, brat. Kako je to blizu. Brzo bih stigao, za pet do šest sati peške. Zar će me ubiti a nisam ni krenuo u život.. Zašto. Nisam ništa zgrešio. Nisam nikome zla učinio. Dete sam priseća se čika Ilija koji je u logor dospeo sa 13 godina a pobegao sa nepunih 16. U mislima su mu prizori ubistava, posebno masovna likvidacija nejači sa Korduna.
-Gledao sam tu jadnu kolonu opkoljenu ustašama koje ih udaraju kundacima i požuruju, usmjeravaju prema skeli u Gradini. Idu u smrt. Jedna žena nosi dete u naručju. Moli ustašu da joj dozvoli da sedne, da podoji dete koje plače. On je grubo vraća u stroj, u kolonu bez nade. Ona se ipak izdvaja, seda kraj ceste i doji dete. Ustaša je to video, vratio se i snažno udario kundakom u leđa.
Dete je od udarca ispalo iz ruku a ustaša ga je uzeo, bacio uvis i dočekaso oštricom kame. E, to me do kraja obeshrabrilo jer ako su ubili bebu, zaključio sam, ubiće i mene – priča Ilija Ivanović zabrinut i sada za mlade generacije zbog mržnje i umanjivanja zla, veličanja zločinaca, pokušaja da se istina sakrije, iskrivi a žrtve jasenovačkog logora izbrišu. Duga je i bolna, na momente čudesna moja priča, napominje Ilija Ivanović, nazivajući svoje spasenje čudom. Seća se svega, svakog dana, meseca, godine, mnogih logoraša među kojima i svoga majstora u brijačnici, Morica Altarca koji je stanovao u Paromlinskoj ulici broj 70 u Zagrebu.
– Dah se zaustavljao kada su se povremeno vrata otvarala i ustaše ulazile sa spiskom ljudi koje su odvodili. Probirali su snažnije. Poslednja noć, kao i mnoge pre nje, progutale su nebrojeno viđenijih logoraša. Dugo sam bio budan i tiho razgovarao s majstorom. On je bio čovek pedesetih godina, brico po zanimanju a Židov po nacionalnosti. Zbog jevrejske pripadnosti, doveden je u logor. Prthodno je živeo i radio u Zagrebu. Imao je i mlađeg brata u logoru. I on je bio brico.
Poslednje ratne zime, jednog jutra logoraši su ga našli na putu između „Malog jezera“ i Baera. Ležao je u lokvi krvi sa prerezanim grkljanom. Poznali su ga i javili mome majstoru. Otišao je tamo i ubrzo se vratio. Dugo je ćutao, a onda rekao, eto, ostadoh potpuno sam sa tugom u očima priseća se naš sagovornik logorovanja u Jasenovcu. Ustaše su, kaže, krajem rata sve sravnile sa zemljom radi prikrivanja zlodela. U jesen 1944. i proleće 1945. godine otkopavali su masovne grobnice i spaljivali kosti žrtava.
Dušanova smrt
U Ilijino sećanje duboko je urezana smrt komšije i prijatelja Dušana Prpoša iz Sovjaka. Dušan je stalno nosio konopac oko pasa i govorio da će se obesiti. Imao je samo dilemu da li će konopac izdržati. On neće da dozvoli da ga kolju. Sam će, ponavljao je ovaj dečak od 15 godina, sebi presuditi i prekratiti muke. Bodrio sam ga i odvraćao od toga ali nije moglo. Obesio se o neku štangu na prozoru. Tu je dugo visio, niko ga nije skinuo. Niko se i nije plašio takvih prizora jer su bili naša svakodnevica opširno nam svoj boravak u logoru pripoveda Ilija Ivanović.
Vešala
Bili smo svi isterani iz logora, na poljani, u stroju ili u nastupu kako su govorili. Dok sun as vodili, videli smo u žici mnogo golih žena. Ne znam zašto sui h skinuli it u držačli tako gole. One su se zaklanjale, povijale. Na poljani, ispred stroja pripremljena vešala. Morali smo gledati u to. U dva navrata sam to gledao.Jednom, kada je ubijen lekar Bošković kojeg je lično streljao Dinko Šakić zato što je rekao, ubijte me kao čoveka a nemojte mi vezati oči. Toga se dobro sećam. Potegao je Šakić pištolj i ubio ga svedoči Ivanović uveren da se i sada zlo ponavlja. On kaće da se čovek in a vešala navikne ali ih ne sme zaboraviti. – Pribojavam se za decu, za mlade generacije u strahu da se ponovo ne dogodi zlo koje je obeležilo moje detinjstvo i moju mladost kaže Ilija Ivanović.
Milan Pilipović
0