OSEĆAJ ZA VODENI TOK POD ZEMLJOM RETKO VARA

LAKTAŠI – Više od 400 bunara iskopao je Miloš Vujmilović iz Aleksandrovca kod Laktaša ali ne odustaje od ovog teškog i odgovornog posla.

Bunardžija Miloš je odlučan da dostigne brojku od hiljadu iskopanih bunara pa će tada, veli, razmišljati o napuštanju ovog starog zanata. Počeo se time baviti pre nekoliko decenija, u svome domaćinstvu. Danima i mesecima je tragao za bunardžijom a kada je shvatio da neće tako brzo doći na red, zasukao je rukave i samovoljno počeo da kopa. Posle je nastavio i drugima da kopa bunare, zavoleo ovaj posao i na daleko se pročuo kao dobar i sposoban bunardžija.

-Bunardžijski zanat je među najstarijima, nekada veoma cenjen a sada sveden na minimalne potrebe. Mašine kopaju bunare ali ni one nisu svemoćne – ispričao nam je Miloš u pauzi kopanja bunara u banjalučkom naselju Česma. Pored njega su mnoge alatke, ašov, budak, ćuskija, lopata, kofa…Odmor je neophodan, veli, jer kada bunardžija naiđe na tvrdo tlo, na kamene gromade koje mora izvući na površinu, to zahteva mnogo snage i troši čoveka.

-Kada je pliće, teško kamenje se lakše vadi na površinu ali ako je to na dubini od deset i više metara, onda je neophodno mnogo veštine, snage i spretnosti. Tu ne sme biti greške jer ukoliko uže pukne ili se otkači, ako radnici na površini popuste čekrk, tragedija ili teške povrede se ne mogu izbeći – objašnjava Vujmilović svoju svakodnevicu. Traganje za podzemnim vodenim tokovima je veoma komplikovano, zasniva se na iskustvu i proceni gde treba kopati, na kojoj dubini je voda, kakav je potencijal izvora…


-Nikada se sa sigurnošću ne može reći na kojem je mestu voda a to se od bunardžije očekuje. Ja koristim bakarnu žicu jer voda, kao svaka druga energija, privlači. Ukoliko ima vode, žica zatreperi u ruci. Ima i drugih metoda, mada u Lijevču nije teško pronaći vodu, kao u brdskim mestima, jer je ona gotovo svuda na dubini od osam do 12 metara – uverava Miloš Vujmilović kojem u poslu najviše pomaže zet Saša Bursać.

-Posle pronalaska vode, što predstavlja vrhunac iščekivanja, kada bunardžija sa domaćinom odahne, tada sledi zidanje bunara – priča Miloš Vujmilović hvaleći svoju veštinu. On slikovito opisuje bunare različitih dubina koje je iskopao, čak do tridesetak metara.


– Kad ozidam bunar, on dobije oblik čaše, gore široka a dublje sve uža. Nema tu milimetra odstupanja, linije okrugle, oblik kao šestarom napravljen. Dno je u preseku osamdeset centimetara – uverava Miloš napominjući ugredno, da ne pije alkohol dok radi ali kada završi posao, rado uz čašicu rakije i obavezno vodu iz bunara podeli sreću i radost sa domaćinom. Dešava se takođe, veli, da ne pronađe vodu, da kopa danima, osluškuje, merka, bori se i odustane. To je mučno jer nastaju troškovi, razočarenje, rupu treba zagrtati, što se modernim rečnikom zove promašena investicija, zaključuje naš sagovornik koji se stalno i uporno bori sa blatom, kamenom, glinom i drugim nedaćama u utrobi zemlje.


Najdublji bunar u Potkozarju

Bunar Save Turjačanina u Mašićima kod Nove Topole, dubok je 42 metra a izgrađen je 1934. godine. Nikada nije presušio, tvrdi Savo.

Iskopao ga je Petar Dmitrović, u to vreme čuveni bunardžija u celom Potkozarju i Lijevče polju. – U bunar je uzidano šest hiljada komada cigle kojom bi se i danas mogla izgraditi najveća kuća u selu. Veliki trud je uložen u ovaj bunar, više je u njega izliveno znoja nego vode izvučeno – setno priča Savo Turjačanin.

Bunar je izgradio njegov otac Jovo zato što je ovo bezvodan kraj, rečica Jurkovica je daleko nekoliko kilometara a drugih vrela nije bilo u blizini. Kopanje i zidanje bunara trajalo je tri meseca a deset volovskih zaprega, dve nedelje je prevozilo ciglu iz Gradiške. Koštalo je kao najbolje imanje u selu ali za Jovu Turjačanina nije bilo dileme. On je hteo vodu pored kuće, o tome maštao i uspeo u svome naumu. Danas je to preraslo u lepo svedočanstvo na koje podsećaju njegovi potomci.

0