GRADIŠKA – Brojnim potomcima Jelka Dojčinović (92), još uvek vitalna partizanka bolničarka Pete kozarske i Jedanaeste krajiške brigade NOB-a prenosi vrednosti tekovina svoje borbe.
Ona je u šesnaestoj godini osetila strahote okupatorske čizme na Kozari i u logorima smrti Jasenovcu i Staroj Gradiški, gde je bila zatočena. U jedinicama NOB-a Jelka je pregazila mnoge vrleti, probijala se kroz nemački obruč, ustaške straže, predvodila omladinu svoga kraja na putu do slobode, previjala rane ratnih drugova i drugarica. U toj borbi, vođenoj pre više od sedam decenija, teško je ranjena ali se oporavila nošena nadom u bolji život, u slobodu, verom da i ona učestvuje u izgradnji humanijeg društva, tolerantne zajednice svih naroda i narodnosti.
-Čuvam Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Medalju za hrabrost, pored Partizanske spomenice pokojnog supruga Mihajla. To su moje uspomene, dokaz da smo oboje bili u istom stroju, gazili ka istom cilju ali je, nažalost, moj suprug davno umro. Petoro dece sama sam podizala i vaspitavala u duhu slobodarskih ubeđenja – odlučno nam svoju životnu priču, pokazujući sliku unuka i praunuka, odmotava Jelka Dojčinović, rođena 5. marta 1925. godine. Ona je najstarija u Donjim Podgradcima i okolini, u celom potkozarskom kraju. Ni sada se ne predaje, veli, jer nije navikla na poraze. Rano ustaje, radi u bašti, sadi i okopava povrće, pomaže u voćnjacima, uređuje dvorište puno cveća i zelenila. Naveče gleda TV i piše pesme. Ipak, mnoga svedočenja i razgovore, počinje ratom i ratnim sećanjima.
-Uvek je bilo teško, ponekad je to izgledalo nemoguće ali sam bila mlada, odlučna, samouverena. Sa stričevkom Lepom Pejić pobegla sam iz Jasenovca 1942. godine jer sam verovala u život, u našu pobedu. Takva nepokolebljivost i jasan životni cilj vodili su me i kasnije, kada sam se borila da na pravi put izvedem kćerke Milju, Rosu, Danicu, Nadu i sina Dragoju – objašnjava baka Jelka koja se hvali sa osam unučadi i petanestoro praunučadi. Oni su joj nedavno organizovali rođendansko slavlje, poželeli sreću i zdravlje u čemu ni sada ne oskudeva.
-Svoga osamnaestog rođenadana u ratu nisam se ni setila. Sada su se drugi setili mojih staračkih rođendana. Dok su čestitali, suze su mi tekle kao potoci – prisetila se Jelka porodičnih okupljanja i slavlja za njene rođendane. Svaki njen dan je ispunjen a interesovanje široko.
-Sport volim, najviše fudbal. Navijač sam “Partizana”. Mnogi su se u mojoj kući svađali zbog “Zvezde” i “Partizana”. Jednom je neki komšija, navijač crno-belih izbacio kroz prozor svoju ženu koja mu je prkosila kada je “Zvezda” povela, kada je Dragan Đajić dao gol. Posvađali su se i posle razveli – opisuje Jelka svoje komšije i njihov neobuzdani sportski duh. Ipak, nezaobilazna tema svih razgovora je njen bivši komandant u NOB-u.
-Jovanku i Tita videla sam nekoliko puta. Tita sam sretala i volela, bio je mlad, lep i dobar. Upoznala sam ga u Moštanici, u partizanskoj bolnici kada posetio ranjenike. Posle sam ga srela više puta nakon oslobođenja – iznosi Jelka Dojčinović sećanje na slavno vojevanje u kojem je, to sada otvoreno priznaje, gajila simpatije prema narodnom heroju Stojanu Grujičiću Jarugi.
-Narodni heroj Stojan Grujičić Jaruga koji je ranen 28. septembra 1944. godine, bio je zgodan, stasit… Nekako u isto vreme on je u borbi ostao bez šaka a jaranjena u nogu. Bolnica nas je rastavila ali je mnogo godina kasnije, kada je došao u Podgradce, videvši me, raširio ruke i rekao, gde si ljubavi moja, što me ostavi. Oboje smo plakali i setili se lepih ratnih uspomena – veli ova krepka starica koja ima šta reći, poručiti i sadašnjim rukovodiocima, vladarima i političarima.
-Da sam neka vlast, naredila bih ovim poslanicima i političarima da zasuču rukave. Muškarce treba poslati da oru njive, beru voće, seju, žanju, kupe grane po šumi, krešu međe pored puta. Žene, ove političarke naterala bih da peru suđe, čuvaju decu, okopavaju bašte, prebiraju grah, luk, brezovim metlama da metu ulice umesto što sede u skupštinama i svađaju se za velike plate. Kod nas su svađa i galama najbolji posao, samo opleti po prvome do sebe i eto punog novčanika, službenog vozila, slikanja na televitiji. Kod Tita to tako nije moglo da se radi – zaključuje Jelka Dojčinović, živa knjiga istorije, podgradačkog kraja i slavne Kozare.
Staljinova kruška
Krušku u dvorištu ukalemio je pokojni Mihajlo Dojčinović 1948. godine. Jelka kaže da je to bila jedinstvena i večna počast Titu koji je te godine Staljinu rekao NE. Jelkin sin Dragoja veli da krušku svi zovu Staljinovom a samo Jelka kaže da je to Titova i njena kruška, više ničija.
Milan Pilipović
0