Pesnik Petar Stojanović poreklom i Špionice kod Srebrenika i guslar Radovan Šojić iz Krušice kod Ljubinja su misionari srpskih običaja u Sloveniji. Njih dbojica na osoben način bude nostalgiju među zemljacima u Ljubljani i okolini.
MILAN PILIPOVIĆ
Ljubljana
Na saborovanju srpske dijaspore u „deželi“, Stojanović i Šojić su pokazali da zvuk gusala i junačku pesmu imo ko da čuje. Srbi u Sloveniji kažu da su ova dvojica narodnih umetnika ovde poznati. Oni su boemi koji mnogo ne haju, osim za stihove i rime.
Šojić je dobio prvu nagradu za stvaralaštvo Udruženja srpskih književnika u Sloveniji a Petar Stojanović, frulom i poezijom pokazao neizmernu ljubav prema za svoju duhovnu postojbinu.
-Pesme sam počeo pisati još u detinjstvu. Deklamovao sam ih svojim komšijama, seljacima ispod Majevice koji su rado slušali i junačku poeziju o kosovskim junacima i srpskim bojevima. Recitovao sam na drvenom stočiću ili na pragu koji su mi služili kao zavičajne pozornice – pripoveda Petar nostalgična sećanja na svoje lirske početke.
U Sloveniji živi više od trideset godina pronoseći ljubav prema stihu i rodnom kraju. Gde god vidi priliku među zemljacima ispod Triglava, zapodene pesničku besedu.
-Krajišnici su mi opisali svoj rodni kraj, Grmeč, Kozaru, reke Unu, Sanu i Vrbas, Lijevče polje i Motajicu. Osetio sam tu lepotu u njihovim kazivanja i sve to smestio u poeziju.
„Bistra Una, još bistrija Sana, Grmeč goru nežno zagrlile
A Sanica, Dabar i Glibaja biserni su đerdan napravile.
Na sred sela stoji crkva bela, nema Boga, nema ni vernika
Nema svadbe, krštenja, venčanja, ne čuje se zvono sa zvonika“.
Uz rakiju šljivovicu pričamo o svemu, mašta nam buja kao alpski venac – zanosno, kao u transu među svojim rimama priča Petar Stojanović, došljak u Sloveniju koji je ovde samo fizički a dušom tamo, u rodnom kraju. Pa opet nastavlja u stihu „Deda nam je ispred zida imao tri ikone i kandila a mi danas u ovoj raskoši, ikonicu držimo u čaši“.
Nakon rima koje govori naizust ili čita sa papirića u džepovima, obavezno uzima frulicu čijim zvucima nežno miluje slovenačke livade i pašnjake pokušavajući u njima pronaći sebe, svoj rodni kraj i zemljake rasute po deželi.
Guslar Radovan Šojić je Hercegovac koji je preko Sarajeva i Vrbasa u ravnoj Vojvodini stigao u Sloveniju. Ovde ga redovno na svoje svetkovine pozivaju Srbi iz Krajine, Posavine i Hercegovine, da zagudi gudalom i strunama, da ih vrati u neko zaboravljeno i davno vreme, probudi osećaj nacionalne pripadnosti.
-Ako nemamo prošlosti, nemamo ni budućnosti. Običaje moramo sačuvati i zato insistiram na tome. Stihovi otpevani uz gusle su jaki jao sečivo mača, oni seku i ostavljaju ožiljke u duši – uverava Šojić koji se gotovo nikada ne odvaja od narodne nošnje i gusala.
Pesnička reč i misao
Saša Gajić, predsednik Saveza srpske dijaspore Slovenije, poreklom iz Miljevića kod Gradiške kaže da se oni bore da očuvaju svoje nacionalno oveležje. U tome im mnogo pomažu pesnici i narodni svirači, poput Šojića i Stojanovića, koji nisu zaboravili svoj nacionalni identite. Oni ga godinama uspešno promovišu i čuvaju da se ne zagubi u tuđini.