DERVENTA – U poratnim godinama broj stanovnika u Pojezni, jednom od najvećih derventskih sela, prepolovljen je a broj učenika pet puta smanjen.
Učiteljica Ljubica Pećić koja u Pojezni radi dve i po decenije, priseća se da je nekada škola bila puna đaka, graja se razlegala okolnim brdima i dolinama a na znak zvona ili poziva poslužitelja, u učionice se slevale duge kolone mališana. Sada svi đaci, od prvbog do četvrtog razreda, mogu stati u kombi a cela smena u automobil. Ukupno ih ima dvanaestoro a kada je Ljubica počela raditi u Pojezni, imala je 56 učenika u četiri razreda.
-To govori da se mesto gasi, da nestaje… Ovo je donja granica po broju učenika u Pojezni, selu u kojem sam rođena i gde sada živim sa porodicom, među svojim đacima – ispričala nam je učiteljica okružena učenicima. Ona voli svoje selo, hvali komšije, slikovito opisuje krajolik omeđen bistrim potocima, šumarcima i vijugavim asfaltnim putevima. Na uzoranim njivama i na pašnjacima rasprostranjena stada ovaca i krava. Naselje je modernog tipa, sa velikim kućama živopisnih fasada ali je naroda malo, posebno dece.
– Nadam se da ćemo sledeće školske godine imati više đaka jer ovo velik i lepo selo, rasprostanjeno pitomim brežuljcima, treba i mora živeti – priča Ljubica okupljajući svoje đake posle časa fiskulture. Razgovarali smo sa njima na igralištu ispred škole, gde su jurili na toplom danu, nakon dugog kišnog perioda i hladnoće. Stefan Simić, Slaven Simić, Nikola Đurđević, Đorđe Ikić, Sandra Kovačević, učenici četvrtog razreda maštaju o nastavku školovanja i odlasku u Derventu, Banjaluku, Beograd…
U njihovim razbarušenim glavama bujaju veliki snovi, maštaju o zanimanjima kojima žele da se bave, kada za to dođe vreme. Dok većina sramežljivo daje nejasne odgovore, Slaven Simić kaže da bi najviše voleo biti pevač izvornih pesama a Sandra Kovačević, jedina devojčica u grupi htela bi stopama svoje učiteljice Ljubice. U selu ima 300 kuća, delimično pustih ili u proseku sa dvoje stanovnika, većinom staraca. Penzioner Dragoljub Pećić (76) koji se, posle nekoliko decenija rada u vodoprivrednim preduzećima Srbije, Hrvatske i BiH, posvetio poljoprivredi, hvali život u Pojezni ali kritikuje državni sistem.
-Svako radi šta hoće, niko nikoga ne poštuje, ne sluša. Zato nas ni drugi ne uvažavaju jer mi sami sebe rušimo. Nije nama loše kao što se govori. Ovde kod nas svako ima šta i gde raditi, samo ako hoće – objašnjava Dragoljub svoju viziju života u Pojezni ali i drugim selima derventske opštine. Ne može, kaže, u inat godina biti bez posla jer ga to održava.
-Supruga Dušanka i ja živimo sami, trojica sinova su u Derventi. Bavimo se stočarstvom, obrađujemo njive, sejemo baštu… Tako mora jer rad nas održava u svakom pogledu – pripoveda Dragoljub Pećić kojeg smo zatekli u šumi kako reže stara hrastova stabla i priprema ogrev. U Pojezni, pričaju meštani, sve vene i nestaje samo se groblje proširuje.
Hrast svedok prošlosti
U centru sela, na bregu sa kojeg vidik seže daleko preko brda i planina, pored znamenite crkve Svetog velikomučenika cara Lazara, rasprostarnjeno groblje i spomenici u čast poginih i umorenih u mnogim ratovima. Stari hrast koji je granama dosegao desetine metara, predtavlja važno obeležje Pojezne.
-Hrast dugo i mnogo pamti, veselja i tugovanja. On je nemi svedok burne prošlosti ovog sela na razmeđu dobojske, derventske i prnajvorske opštine. Kada bi umeo da govori, prisetio bi se umiranja našeg sela, vojevanja njenih junaka i hajduka, pripovedanja seljana u njegovoj hladovini – pričaju meštani Pojezne koja deli sudbinu mnogih sela u ovom delu Republike Srpske.
