U ŠVEDSKOJ SANJA SAVU I ZAVIČAJ

GRADIŠKA – Svaki dolazak u Gradišku iz Švedske, gde živi više od dve decenije, Sadik Tabaković koristi za boravak na Savi. On ovu reku svoje mladosti i poetskog nadahnuća, njene obale najčešće pohodi peške ili biciklom.

Senke na površini vode, odblesci okolnih kuća izgrađenih u davnašnje vreme ili mosta, kao mesečevog luka koji spaja dve obale, Tabakoviću su se davno urezali u sećanje. Svaki put, kaže, iste slike, identični prizori u talasima široke i lenje reke se ponavljaju.

-Meni je ovde najlepše, Gradiška ima dušu koja me, odavno žednog zavičaja, toplo i neštedimice poji svakog leta, kada najčešće doalzim ovamo. Isto uzbuđenje me opseda, zbog mnogih ljudi koje srećem i prelistavam sećanja, bhudim davnašnje uspomene kao kakvu knjigu najlepših stihova – priča Sadik Tabaković koji u rano jutro, pre nego što Sunce izađe visoko i zagreje ovu ravnicu, prolazi deonicu od Sušare ko Ciglane. To je gradsko šetalište u dva kraja grada, gde su od davnina mnogi nalazili inspiraciju, lek za dušu, pesmom i stihom iskazivali osećanja, sretali srodne duše ili sabesednike. Odlazak u Švedsku, kada je počela da se raspada bivša Jugoslavija, za Sadika Tabakovića bio je težak, neprebolan korak iznuđen sveopštom nesrećom.

-Prvu godinu ili dve, moja supruga Fatima i ja, redovno smo u Švedskoj, kao na kraju sveta, zemlji na hladnom severu, išli na železničku stanicu kao da ćemo baš toga jutra ili dana otputovati nekamo, negde, zauvek, bez povratka i žaljenja. Hteli smo zapravo kući, među svoje i na svoje, srce je htelo ali nije moglo da se izbori protiv tuge i beznađa – priča Sadik u mirnom kutku pored Save, na starom mestu, gde je nekada vrvelo od omladine, od naroda. Ispod lipa, gde je napisao mnogo poezije, ovaj lirik otvara srce, kao veliku čitanku života i setno priča.


-Evo, suze mi naviru kada se toga setim. Dakle, idemo supruga i ja svakoga jutra, ko’ bajagi, negde, ispraćamo vozove, ispijamo kafu na stanici i vraćamo se u svoju izbegličku sobicu. Jedno drugome ništa ne govorimo, samo se pogledima sporazumevamo. Čekajući voz za nigde, godine su prolazile – opisuje Tabaković dolazak u Švedsku, u grad Erebro, gde i sada živi ali ne piše, samo pamti i pripoveda.

-Posle mnogo knjiga, vrednih nagrada, književnih dostignuća, aktivnog rada u Udruženju književnika BiH, osećam da se u meni ugasila tanana, zlatna pesnička nit. Istina je da pesnik iz čoveka nikada ne može da izađe i to me teši. Pokušavao sam u Švedskoj pisati pesme i priče, zbirke poezije i romane ali nije išlo, nije moglo. Samo ovde, pored Save, u zavičaju gde sam svet spoznao, to je moguće, više nigde – opisuje novu životnu i umetničku epizodu, Sadik Tabaković, nekada laureat uglednih pesničkih priznanja među kojima je njemu najdraža nagrada “Antun Branko Šimić”.

-Imam svoje poroke, lepe i nesvakidašnje. Ovisnik sam o zavičaju i uspomenama, sećanjima na vreme kada sam, zbog primerka novina koje nisu stizale u Gradišku, ili zbog nove knjige, objavljene pesme, putovao u Banjaluku ili Sarajevo. Nije za mene bilo veće sreće i radosti, nego kada svoju pesmu vidim u “Putevima”, “Životu”, “Poljima” ili drugim književnim časopisima toga doba. Od tog osećaja i sada me prolaze trnci, hvata jeza i budi osećaj beskrajnog poetskog prostranstva koje mi se otvara – opusuje Sadik Tabaković, davnašnja iskušenja i izazove koji su ga uveli u svet literature, drugačijeg posmatranja i doživljaja sveta koji ga okružuje, otvara i nudi se kao rascvetala livada u Lijevču ili potkozarski voćnjaci u proleće.

Kafa u novinama

Da bi privukli čitaoce, izdavači novina sedamdesetih godina prošlog veka, priseća se Tabaković, davali su po 100 i 200 grama kafe uz revijlna izdanja.

Knjige

Sadik Tabaković je rođen u Dubravama kod Gradiške. Napisao je nekoliko knjiga poezije i proze a najznačajnije su “Imaginarna zemlja” (1969.) “Noć prije iskoni” (1970.), “Prometejevo izgnanstvo” (1970.), “Predjeli punjenih ptica,” (1983.) Zastupljen je u više antologija BH poezije a dobio je značajne nagrade za literarni rad.

0