UČIO ĐAKE I PROSVEĆIVAO SELJAKE

GRADIŠKA – U septembru, kada počinje školska godina Momčila Marjanovića, učitelja u penziji iz Gradiške obuzme seta zato što su ga četrdeset godina u ovom mesecu dočekivali znatiželjni pogledi njegovih đaka.

Marjanović koji je duboko zagazio u devetu životnu deceniju, u penziji je 26 godina ali škola, učenici i prosvetiteljska misija u ratom opustošenim lijevčanskim i potkozarskim selima, još ga opsedaju. On je učiteljsku školu u Banjaluci završio 1949. godine a sledeće raspoređen na rad u Donje Karajzovce.

-U prvom i drugom razredu dočekalo me 88 učenika. Sa 19 godina preuzeo sam važan društveni zadatak i nastojao da ga, učeći od starijih kolega, obavljam odgovorno – seća je Momčilo Marjanović svojih početaka. Tada je učitelj, kaže, u selu imao višestruku ulogu. On je bio važan društveni radnik čije obaveze nisu završavale odlaskom učenika iz škole.

-Učitelji su prosvećivali seosku sirotinju u selima, koja je, u svakom pogledu opustošio Drugi svetski rat. Mi smo bili vesnici boljeg života, uvodili nove tehnologije u poljoprivredu, govorili o prednostima upotrebe veštačkog đubriva, novih sorti pšenice i drugog žita, prednostima elektrifikacije, važnosti zdravstvenog prosvećivanja – objašnjava Marjanović ulogu učitelja u ovom kraju, pominjući bosonoge i goluždrave dečake i devojčice svojih prvih generacija, željne znanja, odlučne da učenjem izgrade srećniji, bolji život.

-Mnogi moji učenici iz Kijevaca, gde sam proveo 16 godina, gde sam se oženio, dobio decu, postali su ugledni i učeni lekari, inženjeri, istoričari, umetnici, predani nauci i društvenoj zajednici. Ima ih u celom svetu i svaki susret sa njima vraća me u to vreme, kada se nije mnogo imalo ali mnogo maštalo i želelo – veli krepki 96-godišnjak, učitelj mnogih generacija koji čuva stare, đačke fotografije i druge uspomene koje ga sećaju na to vreme. Nedavno je sreo svoga školarca, istoričara i pesnika Boru Majdanca koji živi u Beogradu, prisetivši se prvih đačkih lekcija i nemuštih odgovora sramežljivih seoskih dečaka.

-U učionicama je vladala tišina, đaci su pažljivo pratili svaku lekciju, reč i poruku učitelja. Pisali su kredom na malim tablama koje se lako brišu, nije bilo ni svesaka ni olovaka. U školu su dolazili blatnjavi, posebno u jesen kada zaredaju kiše, jer ni puteva nije bilo, išlo se stazama preko njiva – opisuje Momčilo Marjanović, rodom iz Rogolja, uslove života i rada pre više od pola veka. Svaki uspeh njegovih učenika raduje ovog uglednog učitelja a svaka nesreća duboko ga potrese i rastuži.


-Moj dobri đak, lekar Boro Šokčević koji se zalagao za susret bivših učenika u Kijevcima, iznenadnom smrću pre nekoliko meseci me doveo do očaja. Voleo sam ga, cenio njegovu upornost, predanost životnim ciljevima, njegovu posvećenost medicini i sklonost ka umetnosti i slikarstvu, hrabrost u teškim porodičnim trenucima – govori sa poštovanjem učitelj Momčilo o svome bivšem učeniku hvaleći starije generacije koje, veli, imaju mnogo više poštovanja prema školi i učiteljima nego mlađe. Ovaj učitelj podseća da je i odnos prosvetnih radnika, učitelja, nastavnika i profesora uveliko promenjen, da je posvećenost nastavi i učenicima mnogo manja nego u vreme njegovog rada. Osim Karajzovaca i Kijevaca, izveo je mnoge generacije i u gradskim školama “Atif Topić” i “Braća Ribar”, danas pod imenima “Kozarska djeca” i “Vaso Čubrilović”.


-Nekoliko godina radio sam u internatu, u krugu uprave sadašnjeg Doma zdravlja, gde su bila smeštena bolesna deca, sa posledicama Drugog svetskog rata. Bilo ih je šezdeset. Mnogi su se posle oporavili, ozdravili i nastavili pohađati redovne škole – opisuje naš sagovornih komplikovan nastavni proces u godinama i decenijama stvaranja tadašnje države, SFRJ. Marjanović je bio i poslanik u opštinskim i republičkim organima vlasti, za šta su ga birali u Kijevcima, Cimirotima i Drageljima.

-U to vreme svi životni i društveni tokovi išli su preko škole, ona je bila bila posrednik i vesnik svih novotarija. Đaci su raznosili pozive za sastanke, za vakcinisanje dece, za upis u školu, vesti o svemu i svačemu… Novine smo dobijali jednom sedmično, nismo imali ni radija niti tv prijemnika, znali smo samo za događaje u najbližem okruženju. Gradiška je bila daleko za Kijevačne pa sam bio prinuđen, posle kraće obuke, da inekcije dajem svojoj i tuđoj deci ali i starijima, kada ih obori s nogu visoka temperature ili kakva druga boljka – verno i slikovito opisuje Masrjanović davnašnji život u potkozarskim selima.

Štrudla na putu

Opisujući napredak u poljoprivredi, kada su seljaci umesto “brke” počeli sejati pšenicu “talijanku”, Momčilo se seća anegdote koju često prepričava. – Neki seljak poneo punu torbu brašna iz mlina, naslonio je na školsku ogradu da odmori leđa pa veli, od kada je došla “talijanka” u selo, ja ostadoh bez leđa a štrudle ima i na putu – ispričao nam je Marjanović.

0