GRADIŠKA – Na put u Nemačku, u Bielefeld gde je proveo radni vek Momir Babić iz Gradiške, posle proslave 80. rođendana, zaputio se automobilom koji će uskoro napuniti pola veka.
Momirova saputnica je, nekoliko godina mlađa, supruga Milica. Njih dvoje na putovanje dugo 1 300 kilometara u jednom pravcu, ispratio je Momirov vršnjak i komšija Milorad Šobota, vozač autobusa u penziji. Njih dvojica su, za srećan put i dobar provod, nazdravili šljivovicom spremljenom u Momirov podrum pre petnaest godina. Milorad je, poželivši srećno putovanje, dižući čašicu rakije, žute kao jestivo ulje posle dugogodišnjeg stajanja u buretu od dudovine, prijatelju dao važne instrukcije.
-Kada osetiš i najmanji umor, parkiraj na zgodno mesto, ispred hotela ili drugog konačišta, tu odspavaj pa kada budeš sasvim odmoran i svež, nastavi vožnju dalje – kazao je Milorad obrazlažući suštinu i pozadinu svoga saveta.
– Nigde se tebi, moj Momo ne žuri, jer si na sva važna životna mesta stigao na vreme, mnogo uradio, za sebe i za potomke, stekao dovoljno da ne brineš za život i bezbrižno ideš kamo tvoje srce želi a oči vode – upozorio je Šobota prijatelja Momira Babića, dugogodišnjeg ugostitelja u Nemačkoj, sa kojim sada u Gradiški deli mnogo vremena. U prtljažniku starog ali, kako Momir kaže pouzdanog automobila, on je pored rezervnog točka i alata stavio flašu dvolitru punu do čepa, ukrašenu tradicionalnim motivima od kože i pletiva.
-Rakiju sam ispekao lično 2006. godine od šljive koju sam kupio u Omarskoj. Dve litre su dovoljno za puta da se okrepim a da se ne zamerim policiji i vlastima država kroz koje prolazim. U Nemačkoj žive naša kćerka Stojanka i sin Darko sa porodicama. Oni nas željno očekuju a i mi smo nestrpljivi da ih vidimo – kazao nam je Momir Babić kojeg u Lijevču mnogi poznaju i vole zbog njegove humanosti, spremnosti da pomogne mnogima u nevolji. On je veliki ljubitelj automobila, najviše novih “ispod čekića” ili takođe i sasvim starih, jedinstvenih oldtajmera do kojih je teško doći.
-Ovaj “mercedes” nije mnogo mlađi od mene. Prethodno je bio u posedu Rade Savanovića, poreklom iz Razboja kod Srpca koji ga je u Nemačkoj, u Frankfurtu dobio na lotu. Poznavali smo se godinama, više puta hteo sam da ga kupim od njega ali Rade nije bio spreman da ovo vozilo proda. Tek posle njegove smrti pre dve godine, Radina kćerka Slavica automobil je prodala mome sinu i kćerki a oni poklonili meni za osamdeseti rođendan – opisao je Babić istorijat starog mercedesa i svoju sklonost ka automobilima. Mnoge je kupio i preprodao, često zarađivao u tim transakcijama ali i gubio.
-Za jedan automobil, da mu ne pominjem marku, kada sam ja bio u najboljim godinama, platio sam sadašnjih 105.000 KM a godinu ili dve kasnije prodao za 25.000 KM. Okolnosti su na to uticale, novčano sam izgubio ali duhovno nisam. Za mene novac nikada nije predstavljao posebno bogatstvo, nisam tome težio i ako sam prošao put od velikog siromaha do velikog gospodina. Za mene su najvrednija prijateljstva, dobročinstva, zahvalnost i putovanja ali ne po svetu, mada i to volim, nego po našim selima i krajevima – opisuje Momir Babić svoju strast i životnu opsesiju.
Dobrotvor
Više od pola veka, koliko je radio u Nemačkoj, Babić inače poreklom iz Mokreša kod Gradiške, pomaže rodnom kraju. On je finasirao izgradnju puteva, društvenih objekata, poklonio zemljište za groblje, samostalno izgradio crkvu i lovački dom, obezbedio dvadesetak tovara hrane, odeće, obuće i drugih potrepština za bolesne i siromašne, za decu i starce, mnoge kojima je pomoć neophodna. Ovaj dobrotvor često ponavlja da je Bog dao njemu a on svome narodu. Zato je i od opštinske uprave Gradiška nagrađen Poveljom sa zlatnim grbom za posebne zasluge u razvoju opštine i značajna ostvarenja u oblasti dobročinstva.
0